أَخْبَرَنَا عَبْدُ بْنُ حُمَيْدٍ، أَخْبَرَنَا عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ سَعْدٍ، أَنْبَأَنَا عَمْرُو بْنُ أَبِي قَيْسٍ، عَنْ سِمَاكِ بْنِ حَرْبٍ، عَنْ عَبَّادِ بْنِ حُبَيْشٍ، عَنْ عَدِيِّ بْنِ حَاتِمٍ، قَالَ أَتَيْتُ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَهُوَ جَالِسٌ فِي الْمَسْجِدِ فَقَالَ الْقَوْمُ هَذَا عَدِيُّ بْنُ حَاتِمٍ . وَجِئْتُ بِغَيْرِ أَمَانٍ وَلاَ كِتَابٍ فَلَمَّا دَفَعْتُ إِلَيْهِ أَخَذَ بِيَدِي وَقَدْ كَانَ قَالَ قَبْلَ ذَلِكَ إِنِّي لأَرْجُو أَنْ يَجْعَلَ اللَّهُ يَدَهُ فِي يَدِي قَالَ فَقَامَ بِي فَلَقِيَتْهُ امْرَأَةٌ وَصَبِيٌّ مَعَهَا . فَقَالاَ إِنَّ لَنَا إِلَيْكَ حَاجَةً فَقَامَ مَعَهُمَا حَتَّى قَضَى حَاجَتَهُمَا ثُمَّ أَخَذَ بِيَدِي حَتَّى أَتَى بِي دَارَهُ فَأَلْقَتْ لَهُ الْوَلِيدَةُ وِسَادَةً فَجَلَسَ عَلَيْهَا وَجَلَسْتُ بَيْنَ يَدَيْهِ فَحَمِدَ اللَّهَ وَأَثْنَى عَلَيْهِ ثُمَّ قَالَ " مَا يُفِرُّكَ أَنْ تَقُولَ لاَ إِلَهَ إِلاَّ اللَّهُ فَهَلْ تَعْلَمُ مِنْ إِلَهٍ سِوَى اللَّهِ " . قَالَ قُلْتُ لاَ . قَالَ ثُمَّ تَكَلَّمَ سَاعَةً ثُمَّ قَالَ " إِنَّمَا تَفِرُّ أَنْ تَقُولَ اللَّهُ أَكْبَرُ وَتَعْلَمُ أَنَّ شَيْئًا أَكْبَرُ مِنَ اللَّهِ " . قَالَ قُلْتُ لاَ قَالَ " فَإِنَّ الْيَهُودَ مَغْضُوبٌ عَلَيْهِمْ وَإِنَّ النَّصَارَى ضُلاَّلٌ " . قَالَ قُلْتُ فَإِنِّي جِئْتُ مُسْلِمًا . قَالَ فَرَأَيْتُ وَجْهَهُ تَبَسَّطَ فَرَحًا قَالَ ثُمَّ أَمَرَ بِي فَأُنْزِلْتُ عِنْدَ رَجُلٍ مِنَ الأَنْصَارِ جَعَلْتُ أَغْشَاهُ آتِيهِ طَرَفَىِ النَّهَارِ قَالَ فَبَيْنَا أَنَا عِنْدَهُ عَشِيَّةً إِذْ جَاءَهُ قَوْمٌ فِي ثِيَابٍ مِنَ الصُّوفِ مِنْ هَذِهِ النِّمَارِ قَالَ فَصَلَّى وَقَامَ فَحَثَّ عَلَيْهِمْ ثُمَّ قَالَ " وَلَوْ صَاعٌ وَلَوْ بِنِصْفِ صَاعٍ وَلَوْ بِقَبْضَةٍ وَلَوْ بِبَعْضِ قَبْضَةٍ يَقِي أَحَدُكُمْ وَجْهَهُ حَرَّ جَهَنَّمَ أَوِ النَّارِ وَلَوْ بِتَمْرَةٍ وَلَوْ بِشِقِّ تَمْرَةٍ فَإِنَّ أَحَدَكُمْ لاَقِي اللَّهَ وَقَائِلٌ لَهُ مَا أَقُولُ لَكُمْ أَلَمْ أَجْعَلْ لَكَ سَمْعًا وَبَصَرًا فَيَقُولُ بَلَى . فَيَقُولُ أَلَمْ أَجْعَلْ لَكَ مَالاً وَوَلَدًا فَيَقُولُ بَلَى . فَيَقُولُ أَيْنَ مَا قَدَّمْتَ لِنَفْسِكَ فَيَنْظُرُ قُدَّامَهُ وَبَعْدَهُ وَعَنْ يَمِينِهِ وَعَنْ شِمَالِهِ ثُمَّ لاَ يَجِدُ شَيْئًا يَقِي بِهِ وَجْهَهُ حَرَّ جَهَنَّمَ لِيَقِ أَحَدُكُمْ وَجْهَهُ النَّارَ وَلَوْ بِشِقِّ تَمْرَةٍ فَإِنْ لَمْ يَجِدْ فَبِكَلِمَةٍ طَيِّبَةٍ فَإِنِّي لاَ أَخَافُ عَلَيْكُمُ الْفَاقَةَ فَإِنَّ اللَّهَ نَاصِرُكُمْ وَمُعْطِيكُمْ حَتَّى تَسِيرَ الظَّعِينَةُ فِيمَا بَيْنَ يَثْرِبَ وَالْحِيرَةِ أَكْثَرُ مَا تَخَافُ عَلَى مَطِيَّتِهَا السَّرَقَ " . قَالَ فَجَعَلْتُ أَقُولُ فِي نَفْسِي فَأَيْنَ لُصُوصُ طَيِّئٍ . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ غَرِيبٌ لاَ نَعْرِفُهُ إِلاَّ مِنْ حَدِيثِ سِمَاكِ بْنِ حَرْبٍ . وَرَوَى شُعْبَةُ عَنْ سِمَاكِ بْنِ حَرْبٍ عَنْ عَبَّادِ بْنِ حُبَيْشٍ عَنْ عَدِيِّ بْنِ حَاتِمٍ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم الْحَدِيثَ بِطُولِهِ .
Бизга Абд ибн Ҳумайд хабар бериб, бизга Абдурраҳмон ибн Саъд хабар бериб, бизга Амр ибн Абу Қайс хабар бериб, у Симок ибн Ҳарбдан, у Аббод ибн Ҳубайшдан, у Адий ибн Ҳотимдан (ривоят қилдики), у деди: мен Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг олдиларига келдим, у масжидда ўтирган эдилар. Қавм: «Бу Адий ибн Ҳотим,» деди. Мен ҳеч қандай омонликсиз ва хатсиз келган эдим. Унинг ҳузурига етиб борганимда, у қўлимдан ушлади. У бундан олдин: «Мен Аллаҳ Ўз қўлини менинг қўлимга (қўшиб) қўйишини умид қиламан,» деган эди. (Адий) деди: у мени (етаклаб) турди, шунда унга бир аёл ва у билан бирга бир бола йўлиқди. Улар: «Бизнинг сиздан ҳожатимиз бор,» деди. У эса уларнинг ҳожатини адо этгунича улар билан бирга турди. Сўнг қўлимдан ушлаб, мени уйига олиб борди. Бир чўри унга болиш ташлади, у унга ўтирди, мен эса унинг олдида ўтирдим. У Аллаҳга ҳамд ва сано айтиб, сўнг: «Сени ‹Ла илаҳа иллаллаҳ› дейишдан нима қочиради? Аллаҳдан ўзга илоҳни биласанми?» дедилар. (Адий) деди: мен: «Йўқ,» дедим. (Адий) деди: сўнг у бир муддат гапирди, кейин: «Сени ‹Аллаҳу акбар› дейишдан фақат шу қочирадики, сен Аллаҳдан каттароқ нарса борлигини биласанми (деб ўйлайсан)?» дедилар. (Адий) деди: мен: «Йўқ,» дедим. У: «Яҳудийлар ғазабга учраганлардир, насронийлар эса адашганлардир,» дедилар. (Адий) деди: мен: «Мен мусулмон бўлиб келдим,» дедим. (Адий) деди: мен унинг юзи хурсандчиликдан ёзилганини кўрдим. (Адий) деди: сўнг у мени (кўрсатма бериб) ансорлардан бир кишининг ҳузурига туширишди, мен унинг олдига куннинг икки томонида (эрталаб ва кечқурун) бориб турардим. (Адий) деди: бир оқшом мен унинг ҳузурида бўлганимда, унга ана шу чизиқли жунли кийимларда бир қавм келди. (Адий) деди: у намоз ўқиди ва туриб, уларга (садақа беришга) тарғиб қилди, сўнг: «Гарчи бир сў (ўлчов) бўлсин, гарчи ярим сў бўлсин, гарчи бир ҳовуч бўлсин, гарчи ҳовучнинг бир қисми бўлсин (садақа қилинг). Сизлардан бирингиз юзини жаҳаннам ёки ўтнинг иссиғидан сақласин — гарчи бир дона хурмо билан бўлсин, гарчи хурмонинг ярми билан бўлсин. Чунки сизлардан бирингиз Аллаҳга йўлиқади ва У унга мен сизларга айтаётган нарсани айтади: ‹Мен сенга эшитув ва кўрувни бермадимми?› дейди. У: ‹Ҳа,› дейди. ‹Мен сенга мол ва фарзанд бермадимми?› дейди. У: ‹Ҳа,› дейди. ‹Ўзинг учун нима (яхшилик) тайёрлаб қўйдинг?› дейди. Шунда у олдига, орқасига, ўнгига ва чапига қарайди, аммо юзини жаҳаннамнинг иссиғидан сақлайдиган бирор нарса топмайди. Бас, сизлардан бирингиз юзини ўтдан сақласин — гарчи хурмонинг ярми билан бўлсин; агар уни топмаса, яхши (чиройли) сўз билан (бўлсин). Мен сизлар учун фақирликдан қўрқмайман, чунки Аллаҳ сизларга ёрдамчидир ва сизларга (мол) бергувчидир. Ҳатто бир кажавадаги аёл Ясриб (Мадина) билан Ҳийра орасида юриб борадию, энг кўп қўрқадигани уловига (тегадиган) ўғрилик бўлади,» дедилар. (Адий) деди: мен ичимда: «Унда Тай (қабиласи)нинг ўғрилари қаерда қолади?» деб ўйлай бошладим. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан ғарибдир; биз уни фақат Симок ибн Ҳарбнинг ҳадисидан биламиз. Шуъба ҳам Симок ибн Ҳарбдан, у Аббод ибн Ҳубайшдан, у Адий ибн Ҳотимдан, у Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан бу ҳадисни тўлиқлигича ривоят қилган.