حَدَّثَنَا مُعَلًّى، حَدَّثَنَا وُهَيْبٌ، عَنْ هِشَامِ بْنِ عُرْوَةَ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم قَالَ لَهَا " أُرِيتُكِ فِي الْمَنَامِ مَرَّتَيْنِ، أَرَى أَنَّكِ فِي سَرَقَةٍ مِنْ حَرِيرٍ وَيَقُولُ هَذِهِ امْرَأَتُكَ فَاكْشِفْ عَنْهَا فَإِذَا هِيَ أَنْتِ فَأَقُولُ إِنْ يَكُ هَذَا مِنْ عِنْدِ اللَّهِ يُمْضِهِ ".
Муъалло бизга айтди, Вуҳайб бизга айтди, Ҳишом ибн Урвадан, отасидан, Оиша розияллаҳу анҳодан: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам унга: «Сен менга тушимда икки марта кўрсатилдинг: мен сен ипакдан (ясалган) бир парча (сарақа)да эканингни кўраяпман ва (малоика): ‹Бу сенинг хотининг, уни оч (кўрсат)› дер эди; бирдан у — сенсан. Мен: ‹Агар бу Аллаҳ ҳузуридан бўлса, уни амалга оширар (ҳақиқат қилар)› дейман», деди.