حَدَّثَنَا عُبَيْدُ اللَّهِ بْنُ سَعِيدٍ، حَدَّثَنَا أَبُو أُسَامَةَ، عَنْ هِشَامِ بْنِ عُرْوَةَ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ قَالَتْ لَمَّا كَانَ يَوْمَ أُحُدٍ هُزِمَ الْمُشْرِكُونَ، فَصَرَخَ إِبْلِيسُ لَعْنَةُ اللَّهِ عَلَيْهِ أَىْ عِبَادَ اللَّهِ أُخْرَاكُمْ. فَرَجَعَتْ أُولاَهُمْ فَاجْتَلَدَتْ هِيَ وَأُخْرَاهُمْ فَبَصُرَ حُذَيْفَةُ فَإِذَا هُوَ بِأَبِيهِ الْيَمَانِ فَقَالَ أَىْ عِبَادَ اللَّهِ أَبِي أَبِي. قَالَ قَالَتْ فَوَاللَّهِ مَا احْتَجَزُوا حَتَّى قَتَلُوهُ فَقَالَ حُذَيْفَةُ يَغْفِرُ اللَّهُ لَكُمْ. قَالَ عُرْوَةُ فَوَاللَّهِ مَا زَالَتْ فِي حُذَيْفَةَ بَقِيَّةُ خَيْرٍ حَتَّى لَحِقَ بِاللَّهِ. بَصُرْتُ عَلِمْتُ، مِنَ الْبَصِيرَةِ فِي الأَمْرِ، وَأَبْصَرْتُ مِنْ بَصَرِ الْعَيْنِ وَيُقَالُ بَصُرْتُ وَأَبْصَرْتُ وَاحِدٌ.
Убайдуллаҳ ибн Саъид бизга айтди, Абу Усома бизга айтди, Ҳишом ибн Урвадан, отасидан, Оиша розияллаҳу анҳодан, у деди: Уҳуд куни бўлганида, мушриклар енгилди. Шунда Иблис — Аллаҳнинг лаънати унга бўлсин — : «Эй Аллаҳнинг бандалари, ортингиздагиларга (қаранглар)!», деб бақирди. Шунда уларнинг олдиндагилари (мусулмонлар) қайтди (ҳужум қилди) ва у (олдиндагилар) ортидагилар (яна мусулмонлар) билан қиличлашди. Ҳузайфа кўрди, бирдан у отаси Ямон (билан тўқнашди), шунда: «Эй Аллаҳнинг бандалари, отам, отам!», деди. (Оиша) деди: Аллаҳга қасам, улар уни ўлдиргунигача (уришдан) тўхтамади. Ҳузайфа: «Аллаҳ сизларни мағфират қилсин», деди. Урва деди: Аллаҳга қасам, Ҳузайфада шундан бир яхшилик қолдиғи — токи у Аллаҳга қовушгунигача — тураберди (қолди). «Басурту» — билдим, ишда басират (англаш)дан; «абсарту» — кўз кўришидан; ва: «басурту» ва «абсарту» бир (хил) дейилади.