حَدَّثَنَا سَعِيدُ بْنُ عُفَيْرٍ، قَالَ حَدَّثَنِي اللَّيْثُ، قَالَ حَدَّثَنِي عُقَيْلٌ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، قَالَ أَخْبَرَنِي عُبَيْدُ اللَّهِ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عُتْبَةَ بْنِ مَسْعُودٍ، أَنَّ عَائِشَةَ، زَوْجَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَتْ لَمَّا ثَقُلَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَاشْتَدَّ بِهِ وَجَعُهُ اسْتَأْذَنَ أَزْوَاجَهُ أَنْ يُمَرَّضَ فِي بَيْتِي، فَأَذِنَّ لَهُ، فَخَرَجَ وَهْوَ بَيْنَ الرَّجُلَيْنِ تَخُطُّ رِجْلاَهُ فِي الأَرْضِ، بَيْنَ عَبَّاسِ بْنِ عَبْدِ الْمُطَّلِبِ وَبَيْنَ رَجُلٍ آخَرَ. قَالَ عُبَيْدُ اللَّهِ فَأَخْبَرْتُ عَبْدَ اللَّهِ بِالَّذِي قَالَتْ عَائِشَةُ، فَقَالَ لِي عَبْدُ اللَّهِ بْنُ عَبَّاسٍ هَلْ تَدْرِي مَنِ الرَّجُلُ الآخَرُ الَّذِي لَمْ تُسَمِّ عَائِشَةُ قَالَ قُلْتُ لاَ. قَالَ ابْنُ عَبَّاسٍ هُوَ عَلِيٌّ. وَكَانَتْ عَائِشَةُ زَوْجُ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم تُحَدِّثُ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم لَمَّا دَخَلَ بَيْتِي وَاشْتَدَّ بِهِ وَجَعُهُ قَالَ " هَرِيقُوا عَلَىَّ مِنْ سَبْعِ قِرَبٍ لَمْ تُحْلَلْ أَوْكِيَتُهُنَّ لَعَلِّي أَعْهَدُ إِلَى النَّاسِ ". فَأَجْلَسْنَاهُ فِي مِخْضَبٍ لِحَفْصَةَ زَوْجِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم، ثُمَّ طَفِقْنَا نَصُبُّ عَلَيْهِ مِنْ تِلْكَ الْقِرَبِ، حَتَّى طَفِقَ يُشِيرُ إِلَيْنَا بِيَدِهِ أَنْ قَدْ فَعَلْتُنَّ قَالَتْ ثُمَّ خَرَجَ إِلَى النَّاسِ فَصَلَّى لَهُمْ وَخَطَبَهُمْ.
Саид ибн Уфайр бизға айтди, Лайс менга айтди, Уқайл менга айтди, у Ибн Шиҳобдан, деди: Менга Убайдуллаҳ ибн Абдуллаҳ ибн Утба ибн Масъуд хабар берди, Оиша — Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг завжаси айтди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам оғирлашиб, оғриғи кучайганида, завжаларидан, менинг уйимда парвариш қилинишига изн сўради. Улар унга изн бердилар. У икки киши орасида — оёқлари ерда судралган ҳолда — Аббос ибн Абдулмутталиб билан бошқа бир киши орасида чиқди. Убайдуллаҳ деди: Мен Абдуллаҳга (ибн Аббосга) Оиша айтган нарсани хабар қилдим. Абдуллаҳ ибн Аббос менга деди: «Оиша номини айтмаган ўша бошқа киши кимлигини биласанми?» Мен дедим: «Йўқ.» Ибн Аббос деди: «У — Али.» Оиша — Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг завжаси сўзлар эдики: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам менинг уйимга кириб, оғриғи кучайганида деди: «Менга тугунлари ечилмаган етти меш (сувдан) қуйинглар, эҳтимол одамларга (васият) аҳд қиларман.» Биз уни Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг завжаси Ҳафсанинг бир тоғорасига (легенига) ўтқаздик, кейин ўша мешлардан унга қуя бошладик, то у бизга қўли билан «қилдингиз (бас)» деб ишора қилгунча. У айтди: Кейин у одамларга чиқди, уларга намоз ўқиб берди ва уларга хутба қилди.