حَدَّثَنَا مُسَدَّدٌ، حَدَّثَنَا يَحْيَى، عَنْ حُمَيْدٍ، عَنْ أَنَسٍ، قَالَ أَوْلَمَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم بِزَيْنَبَ فَأَوْسَعَ الْمُسْلِمِينَ خَيْرًا فَخَرَجَ ـ كَمَا يَصْنَعُ إِذَا تَزَوَّجَ ـ فَأَتَى حُجَرَ أُمَّهَاتِ الْمُؤْمِنِينَ يَدْعُو وَيَدْعُونَ {لَهُ} ثُمَّ انْصَرَفَ فَرَأَى رَجُلَيْنِ فَرَجَعَ لاَ أَدْرِي آخْبَرْتُهُ أَوْ أُخْبِرَ بِخُرُوجِهِمَا.
Мусаддад, Яҳёдан, у Ҳумайддан, у Анасдан ривоят қилади: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам Зайнаб (билан тўй қилиб) валима қилдилар ва мусулмонларни хайр (таом) билан кенг сийладилар. Сўнг — уйланганида қиладиганидек — чиқиб, мўминлар оналарининг ҳужраларига бориб, дуо қилардилар, улар ҳам унга дуо қилардилар. Сўнг қайтдилар, икки кишини кўрдилар ва қайтдилар — билмайман, уларнинг чиқиб кетганини мен хабар бердимми ёки (бошқа) хабар берилди.