حَدَّثَنَا أَبُو الْيَمَانِ، أَخْبَرَنَا شُعَيْبٌ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، قَالَ أَخْبَرَنِي عُبَيْدُ اللَّهِ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ أَبِي ثَوْرٍ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عَبَّاسٍ ـ رضى الله عنهما ـ قَالَ لَمْ أَزَلْ حَرِيصًا أَنْ أَسْأَلَ عُمَرَ بْنَ الْخَطَّابِ عَنِ الْمَرْأَتَيْنِ مِنْ أَزْوَاجِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم اللَّتَيْنِ قَالَ اللَّهُ تَعَالَى {إِنْ تَتُوبَا إِلَى اللَّهِ فَقَدْ صَغَتْ قُلُوبُكُمَا} حَتَّى حَجَّ وَحَجَجْتُ مَعَهُ، وَعَدَلَ وَعَدَلْتُ مَعَهُ بِإِدَاوَةٍ، فَتَبَرَّزَ، ثُمَّ جَاءَ فَسَكَبْتُ عَلَى يَدَيْهِ مِنْهَا فَتَوَضَّأَ فَقُلْتُ لَهُ يَا أَمِيرَ الْمُؤْمِنِينَ مَنِ الْمَرْأَتَانِ مِنْ أَزْوَاجِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم اللَّتَانِ قَالَ اللَّهُ تَعَالَى {إِنْ تَتُوبَا إِلَى اللَّهِ فَقَدْ صَغَتْ قُلُوبُكُمَا} قَالَ وَاعَجَبًا لَكَ يَا ابْنَ عَبَّاسٍ، هُمَا عَائِشَةُ وَحَفْصَةُ. ثُمَّ اسْتَقْبَلَ عُمَرُ الْحَدِيثَ يَسُوقُهُ قَالَ كُنْتُ أَنَا وَجَارٌ لِي مِنَ الأَنْصَارِ فِي بَنِي أُمَيَّةَ بْنِ زَيْدٍ، وَهُمْ مِنْ عَوَالِي الْمَدِينَةِ، وَكُنَّا نَتَنَاوَبُ النُّزُولَ عَلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَيَنْزِلُ يَوْمًا وَأَنْزِلُ يَوْمًا، فَإِذَا نَزَلْتُ جِئْتُهُ بِمَا حَدَثَ مِنْ خَبَرِ ذَلِكَ الْيَوْمِ مِنَ الْوَحْىِ أَوْ غَيْرِهِ، وَإِذَا نَزَلَ فَعَلَ مِثْلَ ذَلِكَ، وَكُنَّا مَعْشَرَ قُرَيْشٍ نَغْلِبُ النِّسَاءَ، فَلَمَّا قَدِمْنَا عَلَى الأَنْصَارِ إِذَا قَوْمٌ تَغْلِبُهُمْ نِسَاؤُهُمْ، فَطَفِقَ نِسَاؤُنَا يَأْخُذْنَ مِنْ أَدَبِ نِسَاءِ الأَنْصَارِ، فَصَخِبْتُ عَلَى امْرَأَتِي فَرَاجَعَتْنِي فَأَنْكَرْتُ أَنْ تُرَاجِعَنِي قَالَتْ وَلِمَ تُنْكِرُ أَنْ أُرَاجِعَكَ فَوَاللَّهِ إِنَّ أَزْوَاجَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم لَيُرَاجِعْنَهُ، وَإِنَّ إِحْدَاهُنَّ لَتَهْجُرُهُ الْيَوْمَ حَتَّى اللَّيْلِ. فَأَفْزَعَنِي ذَلِكَ وَقُلْتُ لَهَا وَقَدْ خَابَ مَنْ فَعَلَ ذَلِكَ مِنْهُنَّ. ثُمَّ جَمَعْتُ عَلَىَّ ثِيَابِي فَنَزَلْتُ فَدَخَلْتُ عَلَى حَفْصَةَ فَقُلْتُ لَهَا أَىْ حَفْصَةُ أَتُغَاضِبُ إِحْدَاكُنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم الْيَوْمَ حَتَّى اللَّيْلِ قَالَتْ نَعَمْ. فَقُلْتُ قَدْ خِبْتِ وَخَسِرْتِ، أَفَتَأْمَنِينَ أَنْ يَغْضَبَ اللَّهُ لِغَضَبِ رَسُولِهِ صلى الله عليه وسلم فَتَهْلِكِي لاَ تَسْتَكْثِرِي النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم وَلاَ تُرَاجِعِيهِ فِي شَىْءٍ، وَلاَ تَهْجُرِيهِ، وَسَلِينِي مَا بَدَا لَكِ، وَلاَ يَغُرَّنَّكِ أَنْ كَانَتْ جَارَتُكِ أَوْضَأَ مِنْكِ، وَأَحَبَّ إِلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم ـ يُرِيدُ عَائِشَةَ ـ قَالَ عُمَرُ وَكُنَّا قَدْ تَحَدَّثْنَا أَنَّ غَسَّانَ تُنْعِلُ الْخَيْلَ لِغَزْوِنَا، فَنَزَلَ صَاحِبِي الأَنْصَارِيُّ يَوْمَ نَوْبَتِهِ، فَرَجَعَ إِلَيْنَا عِشَاءً فَضَرَبَ بَابِي ضَرْبًا شَدِيدًا وَقَالَ أَثَمَّ هُوَ فَفَزِعْتُ فَخَرَجْتُ إِلَيْهِ، فَقَالَ قَدْ حَدَثَ الْيَوْمَ أَمْرٌ عَظِيمٌ. قُلْتُ مَا هُوَ، أَجَاءَ غَسَّانُ قَالَ لاَ بَلْ أَعْظَمُ مِنْ ذَلِكَ وَأَهْوَلُ، طَلَّقَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم نِسَاءَهُ. فَقُلْتُ خَابَتْ حَفْصَةُ وَخَسِرَتْ، قَدْ كُنْتُ أَظُنُّ هَذَا يُوشِكُ أَنْ يَكُونَ، فَجَمَعْتُ عَلَىَّ ثِيَابِي فَصَلَّيْتُ صَلاَةَ الْفَجْرِ مَعَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَدَخَلَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم مَشْرُبَةً لَهُ، فَاعْتَزَلَ فِيهَا، وَدَخَلْتُ عَلَى حَفْصَةَ فَإِذَا هِيَ تَبْكِي فَقُلْتُ مَا يُبْكِيكِ أَلَمْ أَكُنْ حَذَّرْتُكِ هَذَا أَطَلَّقَكُنَّ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم قَالَتْ لاَ أَدْرِي هَا هُوَ ذَا مُعْتَزِلٌ فِي الْمَشْرُبَةِ. فَخَرَجْتُ فَجِئْتُ إِلَى الْمِنْبَرِ فَإِذَا حَوْلَهُ رَهْطٌ يَبْكِي بَعْضُهُمْ، فَجَلَسْتُ مَعَهُمْ قَلِيلاً ثُمَّ غَلَبَنِي مَا أَجِدُ، فَجِئْتُ الْمَشْرُبَةَ الَّتِي فِيهَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَقُلْتُ لِغُلاَمٍ لَهُ أَسْوَدَ اسْتَأْذِنْ لِعُمَرَ. فَدَخَلَ الْغُلاَمُ فَكَلَّمَ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم ثُمَّ رَجَعَ فَقَالَ كَلَّمْتُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم وَذَكَرْتُكَ لَهُ، فَصَمَتَ. فَانْصَرَفْتُ حَتَّى جَلَسْتُ مَعَ الرَّهْطِ الَّذِينَ عِنْدَ الْمِنْبَرِ، ثُمَّ غَلَبَنِي مَا أَجِدُ فَجِئْتُ فَقُلْتُ لِلْغُلاَمِ اسْتَأْذِنْ لِعُمَرَ. فَدَخَلَ ثُمَّ رَجَعَ فَقَالَ قَدْ ذَكَرْتُكَ لَهُ فَصَمَتَ. فَرَجَعْتُ فَجَلَسْتُ مَعَ الرَّهْطِ الَّذِينَ عِنْدَ الْمِنْبَرِ، ثُمَّ غَلَبَنِي مَا أَجِدُ فَجِئْتُ الْغُلاَمَ فَقُلْتُ اسْتَأْذِنْ لِعُمَرَ. فَدَخَلَ ثُمَّ رَجَعَ إِلَىَّ فَقَالَ قَدْ ذَكَرْتُكَ لَهُ فَصَمَتَ. فَلَمَّا وَلَّيْتُ مُنْصَرِفًا ـ قَالَ ـ إِذَا الْغُلاَمُ يَدْعُونِي فَقَالَ قَدْ أَذِنَ لَكَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَدَخَلْتُ عَلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَإِذَا هُوَ مُضْطَجِعٌ عَلَى رِمَالِ حَصِيرٍ، لَيْسَ بَيْنَهُ وَبَيْنَهُ فِرَاشٌ، قَدْ أَثَّرَ الرِّمَالُ بِجَنْبِهِ مُتَّكِئًا عَلَى وِسَادَةٍ مِنْ أَدَمٍ حَشْوُهَا لِيفٌ، فَسَلَّمْتُ عَلَيْهِ ثُمَّ قُلْتُ وَأَنَا قَائِمٌ يَا رَسُولَ اللَّهِ أَطَلَّقْتَ نِسَاءَكَ. فَرَفَعَ إِلَىَّ بَصَرَهُ فَقَالَ " لاَ ". فَقُلْتُ اللَّهُ أَكْبَرُ. ثُمَّ قُلْتُ وَأَنَا قَائِمٌ أَسْتَأْنِسُ يَا رَسُولَ اللَّهِ لَوْ رَأَيْتَنِي، وَكُنَّا مَعْشَرَ قُرَيْشٍ نَغْلِبُ النِّسَاءَ فَلَمَّا قَدِمْنَا الْمَدِينَةَ إِذَا قَوْمٌ تَغْلِبُهُمْ نِسَاؤُهُمْ، فَتَبَسَّمَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم ثُمَّ قُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ لَوْ رَأَيْتَنِي وَدَخَلْتُ عَلَى حَفْصَةَ فَقُلْتُ لَهَا لاَ يَغُرَّنَّكِ أَنْ كَانَتْ جَارَتُكِ أَوْضَأَ مِنْكِ وَأَحَبَّ إِلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم يُرِيدُ عَائِشَةَ فَتَبَسَّمَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم تَبَسُّمَةً أُخْرَى، فَجَلَسْتُ حِينَ رَأَيْتُهُ تَبَسَّمَ، فَرَفَعْتُ بَصَرِي فِي بَيْتِهِ، فَوَاللَّهِ مَا رَأَيْتُ فِي بَيْتِهِ شَيْئًا يَرُدُّ الْبَصَرَ غَيْرَ أَهَبَةٍ ثَلاَثَةٍ، فَقُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ ادْعُ اللَّهَ فَلْيُوَسِّعْ عَلَى أُمَّتِكَ، فَإِنَّ فَارِسًا وَالرُّومَ قَدْ وُسِّعَ عَلَيْهِمْ، وَأُعْطُوا الدُّنْيَا وَهُمْ لاَ يَعْبُدُونَ اللَّهَ. فَجَلَسَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم وَكَانَ مُتَّكِئًا. فَقَالَ " أَوَفِي هَذَا أَنْتَ يَا ابْنَ الْخَطَّابِ، إِنَّ أُولَئِكَ قَوْمٌ عُجِّلُوا طَيِّبَاتِهِمْ فِي الْحَيَاةِ الدُّنْيَا ". فَقُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ اسْتَغْفِرْ لِي. فَاعْتَزَلَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم نِسَاءَهُ مِنْ أَجْلِ ذَلِكَ الْحَدِيثِ حِينَ أَفْشَتْهُ حَفْصَةُ إِلَى عَائِشَةَ تِسْعًا وَعِشْرِينَ لَيْلَةً وَكَانَ قَالَ " مَا أَنَا بِدَاخِلٍ عَلَيْهِنَّ شَهْرًا ". مِنْ شِدَّةِ مَوْجِدَتِهِ عَلَيْهِنَّ حِينَ عَاتَبَهُ اللَّهُ، فَلَمَّا مَضَتْ تِسْعٌ وَعِشْرُونَ لَيْلَةً دَخَلَ عَلَى عَائِشَةَ فَبَدَأَ بِهَا فَقَالَتْ لَهُ عَائِشَةُ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنَّكَ كُنْتَ قَدْ أَقْسَمْتَ أَنْ لاَ تَدْخُلَ عَلَيْنَا شَهْرًا، وَإِنَّمَا أَصْبَحْتَ مِنْ تِسْعٍ وَعِشْرِينَ لَيْلَةً أَعُدُّهَا عَدًّا. فَقَالَ " الشَّهْرُ تِسْعٌ وَعِشْرُونَ ". فَكَانَ ذَلِكَ الشَّهْرُ تِسْعًا وَعِشْرِينَ لَيْلَةً. قَالَتْ عَائِشَةُ ثُمَّ أَنْزَلَ اللَّهُ تَعَالَى آيَةَ التَّخَيُّرِ فَبَدَأَ بِي أَوَّلَ امْرَأَةٍ مِنْ نِسَائِهِ فَاخْتَرْتُهُ، ثُمَّ خَيَّرَ نِسَاءَهُ كُلَّهُنَّ فَقُلْنَ مِثْلَ مَا قَالَتْ عَائِشَةُ.
Абул Ямон, Шуъайбдан, у Зуҳрийдан: Менга Убайдуллаҳ ибн Абдуллаҳ ибн Абу Савр, у Абдуллаҳ ибн Аббосдан (розияллаҳу анҳумо) хабар берди: У: Мен Умар ибн Хаттобдан Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг икки завжаси — Аллаҳ таоло: «Агар иккалангиз Аллаҳга тавба қилсангиз (яхши), албатта қалбларингиз оғиб қолди, деган икки аёл — ҳақида сўрашга доим ҳарис эдим, то у ҳаж қилгунча ва мен у билан ҳаж қилдим. У (йўлдан) бурилди, мен ҳам у билан идиш (сув) билан бурилдим. У ҳожатини ўтаб, сўнг келди, мен унинг қўлларига (сув) қуйдим, у таҳорат қилди. Мен унга: Эй амирул мўминин, Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг Аллаҳ таоло: «Агар иккалангиз Аллаҳга тавба қилсангиз, қалбларингиз оғиб қолди» деган икки завжаси кимлар? дедим. У: Сенга ажабо, эй Ибн Аббос, улар Оиша ва Ҳафса, деди. Сўнг Умар ҳадисни бошидан сўзлаб кета бошлади: Мен ва Ансордан бўлган қўшним Бану Умайя ибн Зайд (маҳалласи)да эдик — улар Мадина чеккаси (Аволий)дан эди. Биз Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг ҳузурида бўлишни навбатлашиб турардик: у бир кун тушарди, мен бир кун тушардим. Мен тушганимда, ўша кун ваҳий ёки бошқадан содир бўлган хабарни унга келтирардим; у тушганида у ҳам шундай қиларди. Биз Қурайш жамоаси аёлларимизга ғолиб келардик. Ансорга келганимизда, мана бир қавм — уларга хотинлари ғолиб келар экан. Бизнинг аёлларимиз Ансор аёлларидан одоб (журъат) ола бошлади. Мен хотинимга бақирдим, у менга жавоб қайтарди, мен унинг менга жавоб қайтаришини ёқтирмадим. У: Нега менга жавоб қайтаришимни ёқтирмайсан? Аллаҳга қасам, Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг завжалари ҳам унга жавоб қайтарадилар, улардан бири у кишини кун бўйи то кечгача (тарк қилиб) қочади, деди. Бу мени чўчитди, мен унга: Улардан ким шундай қилса, албатта зиён кўрди, дедим. Сўнг кийимимни йиғиб (кийиб) тушдим, Ҳафсанинг олдига кириб, унга: Эй Ҳафса, бирингиз Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга кун бўйи то кечгача ғазабланасизми? дедим. У: Ҳа, деди. Мен: Зиён кўрдинг ва хасоратга учрадинг. Аллаҳнинг Ўз Расули соллаллаҳу алайҳи васаллам ғазабига ғазабланишидан ва ҳалок бўлишингдан хотиржаммисан? Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан (ҳаддан ошиб) кўп (нарса) сўрама, унга бирор нарсада жавоб (эътироз) қайтарма, уни тарк қилма (қочма); мендан ўзингга керакли нарсани сўра. Қўшнинг (Оиша) сендан чиройлироқ ва Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга севимлироқ бўлгани сени алдаб қўймасин, дедим — Оишани назарда тутди. Умар айтди: Биз Ғассон (қабиласи) бизга қарши ғазот учун отларини наъллаяпти деб сўзлашиб турган эдик. Менинг Ансорий дўстим ўз навбати кунида (Набий ҳузурига) тушди, бизга хуфтон пайтида қайтиб, эшигимни қаттиқ тақиллатди ва: У (уйда)ми? деди. Мен чўчиб, унинг олдига чиқдим. У: Бугун улуғ бир иш содир бўлди, деди. Мен: Бу нима, Ғассон келдими? дедим. У: Йўқ, балки ундан ҳам каттароқ ва даҳшатлироқ: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам хотинларини талоқ қилдилар, деди. Мен: Ҳафса зиён кўрди ва хасоратга учради, мен бу яқинда бўлиши мумкин деб ўйлар эдим, дедим. Сўнг кийимимни йиғиб (кийиб), бомдод намозини Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам билан ўқидим. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам ўз баландхонаси (машруба)га кириб, унда ёлғиз қолдилар. Мен Ҳафсанинг олдига кирдим, мана у йиғлаяпти. Мен: Сени нима йиғлатяпти? Мен сени бундан огоҳлантирмаганмидим? Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам сизларни талоқ қилдиларми? дедим. У: Билмайман, мана у баландхонада ёлғиз, деди. Мен чиқиб, минбар олдига келдим, мана унинг атрофида бир гуруҳ (одам), баъзиси йиғлаяпти. Мен улар билан бироз ўтирдим, сўнг сезаётган (қайғум) мени енгди, мен Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам (турган) баландхонага келдим ва унинг қора ғуломига: Умарга изн сўра, дедим. Ғулом кириб, Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам билан гаплашди, сўнг қайтиб: Мен Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам билан гаплашиб, сени унга зикр қилдим, у сукут қилди, деди. Мен қайтиб, минбар олдидаги гуруҳ билан ўтирдим, сўнг сезаётган (қайғум) мени енгди, мен келиб ғуломга: Умарга изн сўра, дедим. У кириб, сўнг қайтиб: Мен сени унга зикр қилдим, у сукут қилди, деди. Мен қайтиб, минбар олдидаги гуруҳ билан ўтирдим, сўнг сезаётган (қайғум) мени енгди, мен ғуломга келиб: Умарга изн сўра, дедим. У кириб, сўнг менга қайтиб: Мен сени унга зикр қилдим, у сукут қилди, деди. Мен қайтиб кетаётганимда — (Умар) айтди — мана ғулом мени чақириб: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам сенга изн бердилар, деди. Мен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдига кирдим — мана у бўйра тўқимаси устида ётган, у билан у (бўйра) орасида тўшак йўқ, бўйра ёнбошида из қолдирган, ичига хурмо толаси тўлдирилган тери ёстиқга суянган эдилар. Мен унга салом бердим, сўнг тик турган ҳолда: Эй Расулуллаҳ, хотинларингизни талоқ қилдингизми? дедим. У менга кўзини кўтариб: «Йўқ» дедилар. Мен: Аллаҳу акбар, дедим. Сўнг тик турган ҳолда, (суҳбатни) илиқлаштириб: Эй Расулуллаҳ, мени кўрганингизда (эди)! Биз Қурайш жамоаси аёлларга ғолиб келардик, Мадинага келганимизда мана бир қавм — уларга хотинлари ғолиб келарди, дедим. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам табассум қилдилар. Сўнг мен: Эй Расулуллаҳ, мени кўрганингизда — мен Ҳафсанинг олдига кириб, унга: Қўшнинг (Оиша) сендан чиройлироқ ва Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга севимлироқ бўлгани сени алдаб қўймасин, дедим — Оишани назарда тутди — дедим. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам яна бир табассум қилдилар. Мен унинг табассум қилганини кўрганимда ўтирдим, кўзимни уй ичига кўтардим. Аллаҳга қасам, мен унинг уйида кўзни қайтар (қизиқтир)адиган учта теридан бошқа ҳеч нарса кўрмадим. Мен: Эй Расулуллаҳ, Аллаҳга дуо қил, умматингга кенг (ризқ) берсин, чунки Форс ва Румга кенг (ризқ) берилган, уларга дунё берилган, ҳолбуки улар Аллаҳга ибодат қилмайдилар, дедим. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам — суянган эдилар — ўтириб: «Сен ҳам шу (фикр)дамисан, эй Хаттоб ўғли? Албатта улар пок (неъмат)лари дунё ҳаётида (олдиндан) тезлаб берилган қавмдир» дедилар. Мен: Эй Расулуллаҳ, мен учун мағфират сўра, дедим. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам — Ҳафса уни (сирни) Оишага фош қилгани учун — ўша ҳадис сабабли хотинларидан йигирма тўққиз кеча четландилар. У: «Мен уларнинг олдига бир ой кирувчи эмасман» деган эдилар — Аллаҳ у кишини таъналаганида, уларга бўлган қаттиқ хафагарчилиги (ғазаби)дан. Йигирма тўққиз кеча ўтганида, у Оишанинг олдига кириб, ундан бошладилар. Оиша унга: Эй Расулуллаҳ, сиз бизнинг олдимизга бир ой кирмасликка қасам ичган эдингиз, ҳолбуки сиз йигирма тўққиз кечадан (кейин келдингиз), мен уни санаб турган эдим, деди. У: «Ой (баъзан) йигирма тўққиз (кун) бўлади» дедилар. Ўша ой йигирма тўққиз кеча эди. Оиша айтди: Сўнг Аллаҳ таоло тахйийр (ихтиёрга қўйиш) оятини нозил қилди. У хотинларидан биринчи (бўлиб) мендан бошладилар, мен у кишини ихтиёр (танлаб) қилдим. Сўнг барча хотинларини ихтиёрга қўйдилар, улар ҳам Оиша айтгандек (у кишини танлаб) айтдилар.