حَدَّثَنَا عَبْدَانُ، قَالَ أَخْبَرَنَا عَبْدُ اللَّهِ، قَالَ أَخْبَرَنَا يُونُسُ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، قَالَ سَالِمٌ أَخْبَرَنِي عَبْدُ اللَّهِ، قَالَ صَلَّى لَنَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم لَيْلَةً صَلاَةَ الْعِشَاءِ ـ وَهْىَ الَّتِي يَدْعُو النَّاسُ الْعَتَمَةَ ـ ثُمَّ انْصَرَفَ فَأَقْبَلَ عَلَيْنَا فَقَالَ " أَرَأَيْتُمْ لَيْلَتَكُمْ هَذِهِ فَإِنَّ رَأْسَ مِائَةِ سَنَةٍ مِنْهَا لاَ يَبْقَى مِمَّنْ هُوَ عَلَى ظَهْرِ الأَرْضِ أَحَدٌ ".
Абдон бизга айтди: Абдуллаҳ бизга хабар берди: Юнус бизга хабар берди, Зуҳрийдан: Салим айтди: Абдуллаҳ менга хабар берди: У деди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам бир кечаси бизга хуфтон намозини — бу одамлар Атама деб атайдиган намоз — ўқиб бердилар, сўнг (намоздан) қайтиб, бизга юзланиб: «Мана шу кечангизни кўрдингизми? Шундан бошлаб юз йилнинг бошида ер юзида бўлганлардан бирор киши қолмайди», дедилар.