حَدَّثَنِي يَحْيَى بْنُ بُكَيْرٍ، حَدَّثَنَا اللَّيْثُ، عَنْ عُقَيْلٍ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، عَنْ عُرْوَةَ، أَنَّ أُسَامَةَ بْنَ زَيْدٍ، أَخْبَرَهُ أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم رَكِبَ عَلَى حِمَارٍ عَلَى إِكَافٍ عَلَى قَطِيفَةٍ فَدَكِيَّةٍ، وَأَرْدَفَ أُسَامَةَ وَرَاءَهُ يَعُودُ سَعْدَ بْنَ عُبَادَةَ قَبْلَ وَقْعَةِ بَدْرٍ فَسَارَ حَتَّى مَرَّ بِمَجْلِسٍ فِيهِ عَبْدُ اللَّهِ بْنُ أُبَىٍّ ابْنُ سَلُولَ وَذَلِكَ قَبْلَ أَنْ يُسْلِمَ عَبْدُ اللَّهِ، وَفِي الْمَجْلِسِ أَخْلاَطٌ مِنَ الْمُسْلِمِينَ وَالْمُشْرِكِينَ عَبَدَةِ الأَوْثَانِ وَالْيَهُودِ، وَفِي الْمَجْلِسِ عَبْدُ اللَّهِ بْنُ رَوَاحَةَ، فَلَمَّا غَشِيَتِ الْمَجْلِسَ عَجَاجَةُ الدَّابَّةِ خَمَّرَ عَبْدُ اللَّهِ بْنُ أُبَىٍّ أَنْفَهُ بِرِدَائِهِ، قَالَ لاَ تُغَيِّرُوا عَلَيْنَا فَسَلَّمَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم وَوَقَفَ وَنَزَلَ فَدَعَاهُمْ إِلَى اللَّهِ فَقَرَأَ عَلَيْهِمُ الْقُرْآنَ، فَقَالَ لَهُ عَبْدُ اللَّهِ بْنُ أُبَىٍّ يَا أَيُّهَا الْمَرْءُ إِنَّهُ لاَ أَحْسَنَ مِمَّا تَقُولُ إِنْ كَانَ حَقًّا، فَلاَ تُؤْذِنَا بِهِ فِي مَجْلِسِنَا، وَارْجِعْ إِلَى رَحْلِكَ فَمَنْ جَاءَكَ فَاقْصُصْ عَلَيْهِ. قَالَ ابْنُ رَوَاحَةَ بَلَى يَا رَسُولَ اللَّهِ فَاغْشَنَا بِهِ فِي مَجَالِسِنَا فَإِنَّا نُحِبُّ ذَلِكَ فَاسْتَبَّ الْمُسْلِمُونَ وَالْمُشْرِكُونَ وَالْيَهُودُ حَتَّى كَادُوا يَتَثَاوَرُونَ فَلَمْ يَزَلِ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم حَتَّى سَكَتُوا فَرَكِبَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم دَابَّتَهُ حَتَّى دَخَلَ عَلَى سَعْدِ بْنِ عُبَادَةَ فَقَالَ لَهُ " أَىْ سَعْدُ أَلَمْ تَسْمَعْ مَا قَالَ أَبُو حُبَابٍ ". يُرِيدُ عَبْدَ اللَّهِ بْنَ أُبَىٍّ. قَالَ سَعْدٌ يَا رَسُولَ اللَّهِ اعْفُ عَنْهُ وَاصْفَحْ فَلَقَدْ أَعْطَاكَ اللَّهُ مَا أَعْطَاكَ وَلَقَدِ اجْتَمَعَ أَهْلُ هَذِهِ الْبَحْرَةِ أَنْ يُتَوِّجُوهُ فَيُعَصِّبُوهُ فَلَمَّا رَدَّ ذَلِكَ بِالْحَقِّ الَّذِي أَعْطَاكَ شَرِقَ بِذَلِكَ، فَذَلِكَ الَّذِي فَعَلَ بِهِ مَا رَأَيْتَ.
Яҳё ибн Букайр, Лайсдан, у Уқайлдан, у Ибн Шиҳобдан, у Урвадан ривоят қилади: Усома ибн Зайд унга хабар берди: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам — Бадр воқеасидан олдин — Саъд ибн Убодани йўқлаб, Фадакча гилам (қатифа) ёпилган тўқум устидаги эшакка миндилар ва Усомани ортларига миндирдилар. У киши юриб, бир мажлис ёнидан ўтдилар, унда Абдуллаҳ ибн Убай ибн Салул бор эди — бу Абдуллаҳнинг исломга киришидан олдин эди — мажлисда мусулмонлар, бутга сиғинувчи мушриклар ва яҳудийларнинг аралашмаси бор эди, мажлисда Абдуллаҳ ибн Равоҳа (ҳам) бор эди. Ҳайвоннинг чанги мажлисни қоплаганида, Абдуллаҳ ибн Убай ридоси билан бурнини ёпди ва: Бизнинг устимизга чанг қилманглар, деди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам салом бердилар, тўхтадилар, (эшакдан) тушдилар, уларни Аллаҳга даъват қилдилар ва уларга Қуръан ўқиб бердилар. Абдуллаҳ ибн Убай унга: Эй киши, агар айтаётганларинг ҳақ бўлса ҳам, бундан яхшироқ нарса йўқ (аммо), бизни мажлисимизда бу билан безовта қилма, ўз манзилингга қайтиб кет; ким сенга келса, унга (шуни) ҳикоя қил, деди. Ибн Равоҳа: Йўқ, эй Расулуллаҳ, бизни мажлисларимизда у билан келаверинг, чунки биз буни яхши кўрамиз, деди. Мусулмонлар, мушриклар ва яҳудийлар бир-бирини сўкдилар, ҳатто бир-бирига ташланишга яқин қолдилар. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам уларни тинчитганларича давом этдилар, то жим бўлдилар. Сўнг Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам ҳайвонларига миниб, Саъд ибн Убоданинг олдига кирдилар ва унга: «Эй Саъд, Абу Ҳубоб нима деганини эшитмадингми?» дедилар — Абдуллаҳ ибн Убайни назарда тутдилар. Саъд: Эй Расулуллаҳ, уни авф қил, кечир, Аллаҳ сенга берган нарсани берди (ғалаба). Бу шаҳарнинг аҳли уни (Абдуллаҳни) тож кийдириб, (бошига) салла боғлашга (подшоҳ қилишга) келишган эдилар; (Аллаҳ) буни сенга берган ҳақ билан рад қилганида, у шу сабабли бўғилди, мана шу — сенга сен кўрган нарсани қилишига сабаб бўлди, деди.