حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مُحَمَّدٍ، أَخْبَرَنَا ابْنُ عُيَيْنَةَ، عَنْ عَمْرٍو، سَمِعَ جَابِرَ بْنَ عَبْدِ اللَّهِ ـ رضى الله عنهما ـ قَالَ أَتَى النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم عَبْدَ اللَّهِ بْنَ أُبَىٍّ بَعْدَ مَا أُدْخِلَ قَبْرَهُ، فَأَمَرَ بِهِ فَأُخْرِجَ، وَوُضِعَ عَلَى رُكْبَتَيْهِ، وَنَفَثَ عَلَيْهِ مِنْ رِيقِهِ، وَأَلْبَسَهُ قَمِيصَهُ، وَاللَّهُ أَعْلَمُ.
Абдуллаҳ ибн Муҳаммад, Ибн Уяйнадан, у Амрдан ривоят қилади: У Жобир ибн Абдуллаҳни (розияллаҳу анҳумо) эшитди: У: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам Абдуллаҳ ибн Убайнинг олдига — у қабрига қўйилганидан кейин — келдилар, у ҳақида буюрдилар, у (қабрдан) чиқарилди, у кишининг икки тиззаси устига қўйилди, у киши унга ўз сўлагидан пуфладилар ва унга ўз кўйлагини кийдирдилар. Аллаҳ билувчироқ, деди.