حَدَّثَنَا قُتَيْبَةُ بْنُ سَعِيدٍ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، عَنِ ابْنِ الْمُنْكَدِرِ، حَدَّثَهُ عُرْوَةُ بْنُ الزُّبَيْرِ، أَنَّ عَائِشَةَ، أَخْبَرَتْهُ. أَنَّهُ، اسْتَأْذَنَ عَلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم رَجُلٌ فَقَالَ " ائْذَنُوا لَهُ فَبِئْسَ ابْنُ الْعَشِيرَةِ ". أَوْ " بِئْسَ أَخُو الْعَشِيرَةِ ". فَلَمَّا دَخَلَ أَلاَنَ لَهُ الْكَلاَمَ. فَقُلْتُ لَهُ يَا رَسُولَ اللَّهِ قُلْتَ مَا قُلْتَ، ثُمَّ أَلَنْتَ لَهُ فِي الْقَوْلِ. فَقَالَ " أَىْ عَائِشَةُ، إِنَّ شَرَّ النَّاسِ مَنْزِلَةً عِنْدَ اللَّهِ مَنْ تَرَكَهُ ـ أَوْ وَدَعَهُ ـ النَّاسُ اتِّقَاءَ فُحْشِهِ ".
Қутайба ибн Саид, Суфёндан, у Ибнул Мункадирдан ривоят қилади: Урва ибнуз Зубайр унга айтиб берди: Оиша унга хабар берди: Бир киши Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга (киришга) изн сўради. У киши: «Унга изн беринглар, қабиланинг ёмон ўғли — ёки қабиланинг ёмон биродари (у)» дедилар. У кирганида, у киши унга юмшоқ гапирдилар. Мен у кишига: Эй Расулуллаҳ, сиз айтган нарсани айтдингиз, сўнг унга сўзда юмшоқ муносабатда бўлдингиз, дедим. У: «Эй Оиша, албатта Аллаҳ ҳузурида мақоми энг ёмон одам — одамлар унинг фаҳшидан сақланиб, уни тарк этган — ёки уни қолдирган — кишидир» дедилар.