حَدَّثَنَا مُسَدَّدٌ، قَالَ حَدَّثَنَا حَمَّادٌ، عَنْ أَيُّوبَ، وَعَبْدِ الْحَمِيدِ، صَاحِبِ الزِّيَادِيِّ وَعَاصِمٍ الأَحْوَلِ عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ الْحَارِثِ قَالَ خَطَبَنَا ابْنُ عَبَّاسٍ فِي يَوْمٍ رَدْغٍ، فَلَمَّا بَلَغَ الْمُؤَذِّنُ حَىَّ عَلَى الصَّلاَةِ. فَأَمَرَهُ أَنْ يُنَادِيَ الصَّلاَةُ فِي الرِّحَالِ. فَنَظَرَ الْقَوْمُ بَعْضُهُمْ إِلَى بَعْضٍ فَقَالَ فَعَلَ هَذَا مَنْ هُوَ خَيْرٌ مِنْهُ وَإِنَّهَا عَزْمَةٌ.
Мусаддад бизга айтди: Ҳаммод бизга айтди, Айюб, Зиёдийнинг шериги Абдулҳамид ва Осим Аҳвалдан, у Абдуллаҳ ибн Ҳорисдан: У деди: Ибн Аббос лойгарчилик куни бизга хутба қилди. Муаззин ‹Ҳайя алас-салота›га етганида, унга: ‹Ас-салоту фир-риҳол (намоз уйларингизда)›ни нидо қилишни буюрди. Қавм бир-бирига қаради. У: ‹Буни (ким) ўзидан яхши бўлган (Расулуллаҳ) қилган, ва албатта у (жамоатга келиш) қатъий (вожиб) эди›, деди.