حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ بُكَيْرٍ، حَدَّثَنَا اللَّيْثُ، عَنْ عُقَيْلٍ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ،. وَحَدَّثَنِي عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مُحَمَّدٍ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّزَّاقِ، حَدَّثَنَا مَعْمَرٌ، قَالَ الزُّهْرِيُّ فَأَخْبَرَنِي عُرْوَةُ، عَنْ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ أَنَّهَا قَالَتْ أَوَّلُ مَا بُدِئَ بِهِ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مِنَ الْوَحْىِ الرُّؤْيَا الصَّادِقَةُ فِي النَّوْمِ، فَكَانَ لاَ يَرَى رُؤْيَا إِلاَّ جَاءَتْ مِثْلَ فَلَقِ الصُّبْحِ، فَكَانَ يَأْتِي حِرَاءً فَيَتَحَنَّثُ فِيهِ ـ وَهْوَ التَّعَبُّدُ ـ اللَّيَالِيَ ذَوَاتِ الْعَدَدِ، وَيَتَزَوَّدُ لِذَلِكَ ثُمَّ يَرْجِعُ إِلَى خَدِيجَةَ فَتُزَوِّدُهُ لِمِثْلِهَا، حَتَّى فَجِئَهُ الْحَقُّ وَهْوَ فِي غَارِ حِرَاءٍ فَجَاءَهُ الْمَلَكُ فِيهِ فَقَالَ اقْرَأْ. فَقَالَ لَهُ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " فَقُلْتُ مَا أَنَا بِقَارِئٍ فَأَخَذَنِي فَغَطَّنِي حَتَّى بَلَغَ مِنِّي الْجَهْدَ ثُمَّ أَرْسَلَنِي. فَقَالَ اقْرَأْ. فَقُلْتُ مَا أَنَا بِقَارِئٍ. فَأَخَذَنِي فَغَطَّنِي الثَّانِيَةَ حَتَّى بَلَغَ مِنِّي الْجَهْدَ، ثُمَّ أَرْسَلَنِي فَقَالَ اقْرَأْ. فَقُلْتُ مَا أَنَا بِقَارِئٍ. فَغَطَّنِي الثَّالِثَةَ حَتَّى بَلَغَ مِنِّي الْجَهْدُ، ثُمَّ أَرْسَلَنِي فَقَالَ اقْرَأْ بِاسْمِ رَبِّكَ الَّذِي خَلَقَ ". حَتَّى بَلَغَ {مَا لَمْ يَعْلَمْ} فَرَجَعَ بِهَا تَرْجُفُ بَوَادِرُهُ حَتَّى دَخَلَ عَلَى خَدِيجَةَ فَقَالَ " زَمِّلُونِي زَمِّلُونِي ". فَزَمَّلُوهُ حَتَّى ذَهَبَ عَنْهُ الرَّوْعُ فَقَالَ " يَا خَدِيجَةُ مَا لِي ". وَأَخْبَرَهَا الْخَبَرَ وَقَالَ " قَدْ خَشِيتُ عَلَى نَفْسِي ". فَقَالَتْ لَهُ كَلاَّ أَبْشِرْ، فَوَاللَّهِ لاَ يُخْزِيكَ اللَّهُ أَبَدًا، إِنَّكَ لَتَصِلُ الرَّحِمَ، وَتَصْدُقُ الْحَدِيثَ، وَتَحْمِلُ الْكَلَّ، وَتَقْرِي الضَّيْفَ، وَتُعِينُ عَلَى نَوَائِبِ الْحَقِّ. ثُمَّ انْطَلَقَتْ بِهِ خَدِيجَةُ حَتَّى أَتَتْ بِهِ وَرَقَةَ بْنَ نَوْفَلِ بْنِ أَسَدِ بْنِ عَبْدِ الْعُزَّى بْنِ قُصَىٍّ ـ وَهْوَ ابْنُ عَمِّ خَدِيجَةَ أَخُو أَبِيهَا، وَكَانَ امْرَأً تَنَصَّرَ فِي الْجَاهِلِيَّةِ، وَكَانَ يَكْتُبُ الْكِتَابَ الْعَرَبِيَّ فَيَكْتُبُ بِالْعَرَبِيَّةِ مِنَ الإِنْجِيلِ مَا شَاءَ اللَّهُ أَنْ يَكْتُبَ، وَكَانَ شَيْخًا كَبِيرًا قَدْ عَمِيَ ـ فَقَالَتْ لَهُ خَدِيجَةُ أَىِ ابْنَ عَمِّ اسْمَعْ مِنِ ابْنِ أَخِيكَ. فَقَالَ وَرَقَةُ ابْنَ أَخِي مَاذَا تَرَى فَأَخْبَرَهُ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم مَا رَأَى فَقَالَ وَرَقَةُ هَذَا النَّامُوسُ الَّذِي أُنْزِلَ عَلَى مُوسَى، يَا لَيْتَنِي فِيهَا جَذَعًا أَكُونُ حَيًّا، حِينَ يُخْرِجُكَ قَوْمُكَ. فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " أَوَمُخْرِجِيَّ هُمْ ". فَقَالَ وَرَقَةُ نَعَمْ، لَمْ يَأْتِ رَجُلٌ قَطُّ بِمَا جِئْتَ بِهِ إِلاَّ عُودِيَ، وَإِنْ يُدْرِكْنِي يَوْمُكَ أَنْصُرْكَ نَصْرًا مُؤَزَّرًا. ثُمَّ لَمْ يَنْشَبْ وَرَقَةُ أَنْ تُوُفِّيَ، وَفَتَرَ الْوَحْىُ فَتْرَةً حَتَّى حَزِنَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فِيمَا بَلَغَنَا حُزْنًا غَدَا مِنْهُ مِرَارًا كَىْ يَتَرَدَّى مِنْ رُءُوسِ شَوَاهِقِ الْجِبَالِ، فَكُلَّمَا أَوْفَى بِذِرْوَةِ جَبَلٍ لِكَىْ يُلْقِيَ مِنْهُ نَفْسَهُ، تَبَدَّى لَهُ جِبْرِيلُ فَقَالَ يَا مُحَمَّدُ إِنَّكَ رَسُولُ اللَّهِ حَقًّا. فَيَسْكُنُ لِذَلِكَ جَأْشُهُ وَتَقِرُّ نَفْسُهُ فَيَرْجِعُ، فَإِذَا طَالَتْ عَلَيْهِ فَتْرَةُ الْوَحْىِ غَدَا لِمِثْلِ ذَلِكَ، فَإِذَا أَوْفَى بِذِرْوَةِ جَبَلٍ تَبَدَّى لَهُ جِبْرِيلُ فَقَالَ لَهُ مِثْلَ ذَلِكَ. قَالَ ابْنُ عَبَّاسٍ {فَالِقُ الإِصْبَاحِ} ضَوْءُ الشَّمْسِ بِالنَّهَارِ، وَضَوْءُ الْقَمَرِ بِاللَّيْلِ.
Оиша (розияллаҳу анҳо) айтди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га ваҳйдан биринчи бошланган нарса — уйқуда содиқ рўё (чин туш) эди. У ҳеч бир рўё кўрмас эдики, у тонгнинг ёришгани каби (равшан) келмаса. Кейин унга хилват (ёлғизлик) севдирилди, у Ҳирога келиб, унда бир неча кеча таҳаннус (ибодат) қилар, бунинг учун озуқа олар эди, кейин Хадижага қайтиб, шунча (кун) учун яна озуқа олар эди. То унга Ҳиро ғорида бўлганда ҳақиқат (ваҳй) келгунча. Унга малоика келиб: «Ўқи» деди. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Мен: ‹Ўқий олмайманъ дедим. У мени олиб, кучим етгунча сиқди, кейин қўйиб юборди ва: ‹Ўқиъ деди. Мен: ‹Ўқий олмайманъ дедим. У мени олиб, иккинчи марта кучим етгунча сиқди, кейин қўйиб юборди ва: ‹Ўқиъ деди. Мен: ‹Ўқий олмайманъ дедим. У мени учинчи марта кучим етгунча сиқди, кейин қўйиб юборди ва: ‹Яратган Роббингнинг номи билан ўқи... — ‹билмаган (нарсасини ўргатди)гача — деди.» У буни (ваҳйни) — елка-бўйни титраган ҳолда — келтирди, то Хадижага киргунча ва: «Мени ўранглар, мени ўранглар» деди. Уни ўрадилар, то қўрқув кетгунча. Кейин: «Эй Хадижа, менга нима бўлди?» деди ва унга хабарни айтди, сўнг: «Ўзимга (жонимга) қўрқдим» деди. У (Хадижа): «Йўқ (қўрқма), суюн! Валлаҳи, Аллаҳ сени ҳеч қачон хор қилмайди: сен қариндошлик (риштаси)ни улайсан, ростни гаплашасан, оғирликни кўтарасан, меҳмонни сийлайсан, ҳақ мушкулликларида (одамларга) ёрдам берасан» деди. Кейин Хадижа уни Варақа ибн Навфал ибн Асад ибн Абдулизза ибн Қусай — у Хадижанинг амакиваччаси, отасининг укаси — га олиб борди. У жоҳилиятда насроний бўлган, арабча ёзувни ёзар, Инжилдан арабча хоҳлаганини ёзар эди, қари, кўзи кўр бўлиб қолган шайх эди. Хадижа унга: «Эй амакивачча, жиянингни эшитиб кўр» деди. Варақа: «Эй жиян, нима кўрдинг?» деди. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) унга кўрганини айтди. Варақа: «Бу — Мусога нозил қилинган Номус (Жаброил)дир! Кошки мен унда ёш (йигит) бўлиб тирик бўлсам, қавминг сени (Маккадан) чиқарадиган пайтда» деди. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Улар мени чиқарувчилар(ми)?» деди. Варақа: «Ҳа, сен келтирган нарсани келтирган ҳеч бир киши йўқки, унга душманлик қилинмаган бўлсин. Агар сенинг кунинг(гача мен) етса, сенга қаттиқ ёрдам бераман» деди. Кейин Варақа кўп ўтмай вафот этди, ваҳй бир муддат тўхтади (фатра), то Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) — бизга етганича — қаттиқ қайғурди, ҳатто баъзан тоғларнинг энг баланд чўққиларидан ўзини ташлаш учун (чиқар) эди. Ҳар бир тоғ чўққисига — ўзини ундан ташлаш учун — чиққанда, Жаброил унга кўриниб: «Эй Муҳаммад, сен ҳақиқатда Аллаҳнинг Расулисан» дер эди. Шунда унинг кўнгли тинчир ва нафси қарор топар, қайтар эди. Ваҳй фатраси (тўхташи) унга узайса, яна шунга (чиқар) эди. Тоғ чўққисига чиққанда Жаброил унга кўриниб, шу кабини айтар эди. Ибн Аббос: «Фолиқул-исбаҳ» — кундузда қуёш нури, кечаси ой нуридир.