حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ بُكَيْرٍ، قَالَ حَدَّثَنَا اللَّيْثُ، عَنْ عُقَيْلٍ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، عَنْ عُرْوَةَ بْنِ الزُّبَيْرِ، عَنْ عَائِشَةَ أُمِّ الْمُؤْمِنِينَ، أَنَّهَا قَالَتْ أَوَّلُ مَا بُدِئَ بِهِ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مِنَ الْوَحْىِ الرُّؤْيَا الصَّالِحَةُ فِي النَّوْمِ، فَكَانَ لاَ يَرَى رُؤْيَا إِلاَّ جَاءَتْ مِثْلَ فَلَقِ الصُّبْحِ، ثُمَّ حُبِّبَ إِلَيْهِ الْخَلاَءُ، وَكَانَ يَخْلُو بِغَارِ حِرَاءٍ فَيَتَحَنَّثُ فِيهِ ـ وَهُوَ التَّعَبُّدُ ـ اللَّيَالِيَ ذَوَاتِ الْعَدَدِ قَبْلَ أَنْ يَنْزِعَ إِلَى أَهْلِهِ، وَيَتَزَوَّدُ لِذَلِكَ، ثُمَّ يَرْجِعُ إِلَى خَدِيجَةَ، فَيَتَزَوَّدُ لِمِثْلِهَا، حَتَّى جَاءَهُ الْحَقُّ وَهُوَ فِي غَارِ حِرَاءٍ، فَجَاءَهُ الْمَلَكُ فَقَالَ اقْرَأْ. قَالَ " مَا أَنَا بِقَارِئٍ ". قَالَ " فَأَخَذَنِي فَغَطَّنِي حَتَّى بَلَغَ مِنِّي الْجَهْدَ، ثُمَّ أَرْسَلَنِي فَقَالَ اقْرَأْ. قُلْتُ مَا أَنَا بِقَارِئٍ. فَأَخَذَنِي فَغَطَّنِي الثَّانِيَةَ حَتَّى بَلَغَ مِنِّي الْجَهْدَ، ثُمَّ أَرْسَلَنِي فَقَالَ اقْرَأْ. فَقُلْتُ مَا أَنَا بِقَارِئٍ. فَأَخَذَنِي فَغَطَّنِي الثَّالِثَةَ، ثُمَّ أَرْسَلَنِي فَقَالَ {اقْرَأْ بِاسْمِ رَبِّكَ الَّذِي خَلَقَ * خَلَقَ الإِنْسَانَ مِنْ عَلَقٍ * اقْرَأْ وَرَبُّكَ الأَكْرَمُ} ". فَرَجَعَ بِهَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَرْجُفُ فُؤَادُهُ، فَدَخَلَ عَلَى خَدِيجَةَ بِنْتِ خُوَيْلِدٍ رضى الله عنها فَقَالَ " زَمِّلُونِي زَمِّلُونِي ". فَزَمَّلُوهُ حَتَّى ذَهَبَ عَنْهُ الرَّوْعُ، فَقَالَ لِخَدِيجَةَ وَأَخْبَرَهَا الْخَبَرَ " لَقَدْ خَشِيتُ عَلَى نَفْسِي ". فَقَالَتْ خَدِيجَةُ كَلاَّ وَاللَّهِ مَا يُخْزِيكَ اللَّهُ أَبَدًا، إِنَّكَ لَتَصِلُ الرَّحِمَ، وَتَحْمِلُ الْكَلَّ، وَتَكْسِبُ الْمَعْدُومَ، وَتَقْرِي الضَّيْفَ، وَتُعِينُ عَلَى نَوَائِبِ الْحَقِّ. فَانْطَلَقَتْ بِهِ خَدِيجَةُ حَتَّى أَتَتْ بِهِ وَرَقَةَ بْنَ نَوْفَلِ بْنِ أَسَدِ بْنِ عَبْدِ الْعُزَّى ابْنَ عَمِّ خَدِيجَةَ ـ وَكَانَ امْرَأً تَنَصَّرَ فِي الْجَاهِلِيَّةِ، وَكَانَ يَكْتُبُ الْكِتَابَ الْعِبْرَانِيَّ، فَيَكْتُبُ مِنَ الإِنْجِيلِ بِالْعِبْرَانِيَّةِ مَا شَاءَ اللَّهُ أَنْ يَكْتُبَ، وَكَانَ شَيْخًا كَبِيرًا قَدْ عَمِيَ ـ فَقَالَتْ لَهُ خَدِيجَةُ يَا ابْنَ عَمِّ اسْمَعْ مِنَ ابْنِ أَخِيكَ. فَقَالَ لَهُ وَرَقَةُ يَا ابْنَ أَخِي مَاذَا تَرَى فَأَخْبَرَهُ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم خَبَرَ مَا رَأَى. فَقَالَ لَهُ وَرَقَةُ هَذَا النَّامُوسُ الَّذِي نَزَّلَ اللَّهُ عَلَى مُوسَى صلى الله عليه وسلم يَا لَيْتَنِي فِيهَا جَذَعًا، لَيْتَنِي أَكُونُ حَيًّا إِذْ يُخْرِجُكَ قَوْمُكَ. فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " أَوَمُخْرِجِيَّ هُمْ ". قَالَ نَعَمْ، لَمْ يَأْتِ رَجُلٌ قَطُّ بِمِثْلِ مَا جِئْتَ بِهِ إِلاَّ عُودِيَ، وَإِنْ يُدْرِكْنِي يَوْمُكَ أَنْصُرْكَ نَصْرًا مُؤَزَّرًا. ثُمَّ لَمْ يَنْشَبْ وَرَقَةُ أَنْ تُوُفِّيَ وَفَتَرَ الْوَحْىُ.
Бизга Яҳё ибн Букайр ривоят қилди, у деди: бизга ал-Лайс, Уқайл орқали, у Ибн Шиҳобдан, у Урва ибн аз-Зубайрдан, у Оиша — мўминлар онаси — дан (ривоят қилдики), у деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га ваҳийнинг илк бошланиши уйқудаги рост тушлар (шаклида) бўлди. У киши қандай туш кўрмасинлар, у тонг ёруғидек (равшан) келарди. Сўнг ёлғизлик у кишига севимли қилинди: Ҳиро ғорида ёлғиз қолиб, оиласига қайтишдан олдин саноқли кечалар (у ерда) таҳаннус — яъни ибодат — қилар, бунинг учун озуқа олиб борардилар. Сўнг Хадижанинг олдига қайтиб, яна шунингдек (озуқа) олардилар. Ниҳоят, у киши Ҳиро ғорида эканларида Ҳақ (ваҳий) келди: малоика келиб: «Ўқи!» деди. У киши: «Мен ўқий оладиган эмасман,» дедилар. (У киши дедилар:) «(Малоика) мени олиб, ҳолдан тойгунча қисди, сўнг қўйиб юбориб: Ўқи! деди. Мен: Ўқий оладиган эмасман, дедим. У иккинчи марта мени ҳолдан тойгунча қисди, сўнг қўйиб юбориб: Ўқи! деди. Мен: Ўқий оладиган эмасман, дедим. У учинчи марта мени қисиб, сўнг қўйиб юбориб: ‹Ўқи, яратган Роббинг номи билан! У инсонни лахта қондан яратди. Ўқи, Роббинг эса энг карамлидир› деди.» Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) буни (кўтариб), юраклари титраган ҳолда қайтиб, Хадижа бинти Хувайлид (розияллаҳу анҳо)нинг ҳузурига кириб: «Мени ўраб қўйинг, мени ўраб қўйинг!» дедилар. Уни ўраб қўйишди, токи қўрқув кетди. Сўнг Хадижага бўлган воқеани айтиб: «Мен ўзимдан қўрқдим,» дедилар. Хадижа: «Йўқ, Аллаҳга қасамки, Аллаҳ сени ҳеч қачон хор қилмайди. Сен қариндошлик риштасини улайсан, (ожизларнинг) юкини кўтарасан, камбағалга йўқ нарсани топиб берасан, меҳмонни сийлайсан ва ҳақ йўлидаги мусибатларда ёрдам берасан,» деди. Сўнг Хадижа уни амакиваччаси Варақа ибн Навфал ибн Асад ибн Абдул-Уззонинг олдига олиб борди — у жоҳилият даврида насроний бўлган, иброний ёзувини билар, Инжилдан Аллаҳ хоҳлаганча ибронийчада ёзар эди; у кексайиб, кўзи ожиз бўлиб қолган чол эди. Хадижа унга: «Эй амакиваччам, жиянингнинг (сўзини) эшит,» деди. Варақа унга: «Эй жияним, нима кўрдинг?» деди. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) кўрган нарсаларини айтиб бердилар. Варақа унга: «Бу — Аллаҳ Мусога (алайҳиссалом) нозил қилган Номус (Жаброил)дир. Қанийди мен ўша (кунлар)да ёш-бақувват бўлсам! Қанийди қавминг сени (юртдан) чиқарадиган пайтда тирик бўлсам!» деди. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Улар мени чиқарувчимилар?» дедилар. У: «Ҳа, сен келтирган нарсага ўхшашни келтирган ҳар бир кишига душманлик қилинган. Агар сенинг кунингга етсам, сенга кучли ёрдам бераман,» деди. Сўнг кўп ўтмай Варақа вафот этди ва ваҳий (бир муддат) тўхтади.