قَالَ ابْنُ شِهَابٍ وَأَخْبَرَنِي أَبُو سَلَمَةَ بْنُ عَبْدِ الرَّحْمَنِ، أَنَّ جَابِرَ بْنَ عَبْدِ اللَّهِ الأَنْصَارِيَّ، قَالَ ـ وَهُوَ يُحَدِّثُ عَنْ فَتْرَةِ الْوَحْىِ، فَقَالَ ـ فِي حَدِيثِهِ " بَيْنَا أَنَا أَمْشِي، إِذْ سَمِعْتُ صَوْتًا، مِنَ السَّمَاءِ، فَرَفَعْتُ بَصَرِي فَإِذَا الْمَلَكُ الَّذِي جَاءَنِي بِحِرَاءٍ جَالِسٌ عَلَى كُرْسِيٍّ بَيْنَ السَّمَاءِ وَالأَرْضِ، فَرُعِبْتُ مِنْهُ، فَرَجَعْتُ فَقُلْتُ زَمِّلُونِي. فَأَنْزَلَ اللَّهُ تَعَالَى {يَا أَيُّهَا الْمُدَّثِّرُ * قُمْ فَأَنْذِرْ} إِلَى قَوْلِهِ {وَالرُّجْزَ فَاهْجُرْ} فَحَمِيَ الْوَحْىُ وَتَتَابَعَ ". تَابَعَهُ عَبْدُ اللَّهِ بْنُ يُوسُفَ وَأَبُو صَالِحٍ. وَتَابَعَهُ هِلاَلُ بْنُ رَدَّادٍ عَنِ الزُّهْرِيِّ. وَقَالَ يُونُسُ وَمَعْمَرٌ " بَوَادِرُهُ ".
Ибн Шиҳоб деди: менга Абу Салама ибн Абдурраҳмон хабар бердики, Жобир ибн Абдуллаҳ ал-Ансорий — ваҳийнинг тўхтаб туриши ҳақида гапириб — ўз ҳадисида деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) шундай дедилар: «Мен юриб кетаётганимда, осмондан бир овоз эшитдим. Бошимни кўтарсам, Ҳирода менга келган ўша малоика осмон билан ер орасида бир курсида ўтирган эди. Мен ундан қўрқиб, қайтиб келдим ва: Мени ўраб қўйинг, дедим. Шунда Аллаҳ таоло: ‹Эй (либосга) ўралиб олган! Тур ва (одамларни) огоҳлантир...› дан то ‹...палидликдан узоқлаш› (гача) нозил қилди.» Сўнг ваҳий қизғин тортиб, кетма-кет (кела бошлади). Уни (ривоятда) Абдуллаҳ ибн Юсуф ва Абу Солиҳ мутоба қилдилар. Ҳилол ибн Раддод ҳам аз-Зуҳрийдан (ривоят қилиб) мутоба қилди. Юнус ва Маъмар эса: «баводируҳу» дедилар.