حَدَّثَنَا عَمْرُو بْنُ عَبَّاسٍ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّحْمَنِ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، عَنْ وَاصِلٍ، عَنْ أَبِي وَائِلٍ، قَالَ جَلَسْتُ إِلَى شَيْبَةَ فِي هَذَا الْمَسْجِدِ قَالَ جَلَسَ إِلَىَّ عُمَرُ فِي مَجْلِسِكَ هَذَا فَقَالَ هَمَمْتُ أَنْ لاَ أَدَعَ فِيهَا صَفْرَاءَ وَلاَ بَيْضَاءَ إِلاَّ قَسَمْتُهَا بَيْنَ الْمُسْلِمِينَ. قُلْتُ مَا أَنْتَ بِفَاعِلٍ. قَالَ لِمَ. قُلْتُ لَمْ يَفْعَلْهُ صَاحِبَاكَ قَالَ هُمَا الْمَرْآنِ يُقْتَدَى بِهِمَا.
Абу Воил айтди: Мен бу масжидда Шайба(нинг олдида) ўтирдим. У: "Умар менинг — мана шу мажлисингда — олдима ўтирди ва: ‹Мен шуни қаратган эдимки, унда (Каъбада) на сариқ (олтин), на оқ (кумуш) қолдирмай, ҳаммасини мусулмонлар орасида тақсимласам› деди. Мен: ‹Сен (бундай) қилмайсан› дедим. У: ‹Нега?› деди. Мен: ‹Буни сенинг икки соҳибинг (Набий ва Абу Бакр) қилмаган› дедим. У: ‹Улар — (мен) иқтидо қиладиган (эргашадиган) икки кишидир› деди" деди.