حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ مُحَمَّدٍ، أَخْبَرَنَا عَبْدُ اللَّهِ، أَخْبَرَنَا مَعْمَرٌ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، عَنْ سَالِمٍ، عَنِ ابْنِ عُمَرَ، أَنَّهُ سَمِعَ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم يَقُولُ فِي صَلاَةِ الْفَجْرِ رَفَعَ رَأْسَهُ مِنَ الرُّكُوعِ قَالَ " اللَّهُمَّ رَبَّنَا وَلَكَ الْحَمْدُ فِي الأَخِيرَةِ ". ثُمَّ قَالَ " اللَّهُمَّ الْعَنْ فُلاَنًا وَفُلاَنًا ". فَأَنْزَلَ اللَّهُ عَزَّ وَجَلَّ {لَيْسَ لَكَ مِنَ الأَمْرِ شَىْءٌ أَوْ يَتُوبَ عَلَيْهِمْ أَوْ يُعَذِّبَهُمْ فَإِنَّهُمْ ظَالِمُونَ}.
Ибн Умар (ривоят қилди): У Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)ни фажр намозида — рукудан бошини кўтаргач — "Аллаҳумма Роббана ва лакал ҳамд" (деганини), кейин охирида: "Аллаҳумма, фалон ва фалонни лаънатла" деганини эшитди. Шунда Аллаҳ азза ва жалла: «Бу ишда сенга ҳеч нарса (ихтиёр) йўқ — ё (Аллаҳ) уларнинг тавбасини қабул қилади, ё уларни азоблайди, чунки улар золимлардир» (оят) нозил қилди.