حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ حَبِيبِ بْنِ عَرَبِيٍّ الْبَصْرِيُّ، حَدَّثَنَا خَالِدُ بْنُ الْحَارِثِ، عَنْ مُحَمَّدِ بْنِ عَجْلاَنَ، عَنْ نَافِعٍ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عُمَرَ، أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم كَانَ يَدْعُو عَلَى أَرْبَعَةِ نَفَرٍ فَأَنْزَلَ اللَّهُ : (لَيْسَ لَكَ مِنَ الأَمْرِ شَيْءٌ أَوْ يَتُوبَ عَلَيْهِمْ أَوْ يُعَذِّبَهُمْ فَإِنَّهُمْ ظَالِمُونَ ) فَهَدَاهُمُ اللَّهُ لِلإِسْلاَمِ . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ غَرِيبٌ صَحِيحٌ يُسْتَغْرَبُ مِنْ هَذَا الْوَجْهِ مِنْ حَدِيثِ نَافِعٍ عَنِ ابْنِ عُمَرَ وَرَوَاهُ يَحْيَى بْنُ أَيُّوبَ عَنِ ابْنِ عَجْلاَنَ .
Бизга Яҳё ибн Ҳабиб ибн Арабий ал-Басрий ривоят қилди, бизга Холид ибн ал-Ҳорис ривоят қилди, у Муҳаммад ибн Ажлондан, у Нофиъдан, у Абдуллаҳ ибн Умардан (ривоят қилдики): Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) тўрт кишига (қарши) қарғиш-дуо қилар эдилар. Шунда Аллаҳ: «(Эй Муҳаммад,) бу ишда сенинг қўлингда ҳеч нарса йўқ — ё (Аллаҳ) уларнинг тавбаларини қабул қилар ёки уларни азоблар, чунки улар золимлардир,» (Оли Имрон сураси, 128) (оятини) нозил қилди. Бас, Аллаҳ уларни исломга ҳидоят қилди. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан ғариб саҳиҳдир. (У) бу йўл билан — Нофиънинг Ибн Умардан (қилган) ҳадиси сифатида ғариб ҳисобланади. Уни Яҳё ибн Айюб ҳам Ибн Ажлондан ривоят қилган.