حَدَّثَنَا مُوسَى، قَالَ حَدَّثَنَا أَبُو عَوَانَةَ، قَالَ حَدَّثَنَا عَبْدُ الْمَلِكِ بْنُ عُمَيْرٍ، عَنْ جَابِرِ بْنِ سَمُرَةَ، قَالَ شَكَا أَهْلُ الْكُوفَةِ سَعْدًا إِلَى عُمَرَ ـ رضى الله عنه ـ فَعَزَلَهُ وَاسْتَعْمَلَ عَلَيْهِمْ عَمَّارًا، فَشَكَوْا حَتَّى ذَكَرُوا أَنَّهُ لاَ يُحْسِنُ يُصَلِّي، فَأَرْسَلَ إِلَيْهِ فَقَالَ يَا أَبَا إِسْحَاقَ إِنَّ هَؤُلاَءِ يَزْعُمُونَ أَنَّكَ لاَ تُحْسِنُ تُصَلِّي قَالَ أَبُو إِسْحَاقَ أَمَّا أَنَا وَاللَّهِ فَإِنِّي كُنْتُ أُصَلِّي بِهِمْ صَلاَةَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مَا أَخْرِمُ عَنْهَا، أُصَلِّي صَلاَةَ الْعِشَاءِ فَأَرْكُدُ فِي الأُولَيَيْنِ وَأُخِفُّ فِي الأُخْرَيَيْنِ. قَالَ ذَاكَ الظَّنُّ بِكَ يَا أَبَا إِسْحَاقَ. فَأَرْسَلَ مَعَهُ رَجُلاً أَوْ رِجَالاً إِلَى الْكُوفَةِ، فَسَأَلَ عَنْهُ أَهْلَ الْكُوفَةِ، وَلَمْ يَدَعْ مَسْجِدًا إِلاَّ سَأَلَ عَنْهُ، وَيُثْنُونَ مَعْرُوفًا، حَتَّى دَخَلَ مَسْجِدًا لِبَنِي عَبْسٍ، فَقَامَ رَجُلٌ مِنْهُمْ يُقَالُ لَهُ أُسَامَةُ بْنُ قَتَادَةَ يُكْنَى أَبَا سَعْدَةَ قَالَ أَمَّا إِذْ نَشَدْتَنَا فَإِنَّ سَعْدًا كَانَ لاَ يَسِيرُ بِالسَّرِيَّةِ، وَلاَ يَقْسِمُ بِالسَّوِيَّةِ، وَلاَ يَعْدِلُ فِي الْقَضِيَّةِ. قَالَ سَعْدٌ أَمَا وَاللَّهِ لأَدْعُوَنَّ بِثَلاَثٍ، اللَّهُمَّ إِنْ كَانَ عَبْدُكَ هَذَا كَاذِبًا، قَامَ رِيَاءً وَسُمْعَةً فَأَطِلْ عُمْرَهُ، وَأَطِلْ فَقْرَهُ، وَعَرِّضْهُ بِالْفِتَنِ، وَكَانَ بَعْدُ إِذَا سُئِلَ يَقُولُ شَيْخٌ كَبِيرٌ مَفْتُونٌ، أَصَابَتْنِي دَعْوَةُ سَعْدٍ. قَالَ عَبْدُ الْمَلِكِ فَأَنَا رَأَيْتُهُ بَعْدُ قَدْ سَقَطَ حَاجِبَاهُ عَلَى عَيْنَيْهِ مِنَ الْكِبَرِ، وَإِنَّهُ لَيَتَعَرَّضُ لِلْجَوَارِي فِي الطُّرُقِ يَغْمِزُهُنَّ.
Мусо бизга айтди: Абу Авона бизга айтди: Абдулмалик ибн Умайр бизга айтди, Жобир ибн Самурадан: У деди: Куфа аҳли Саъд (ибн Абу Ваққос)дан Умар розияллаҳу анҳуга шикоят қилдилар. У уни (вазифадан) четлатиб, уларга Амморни тайинлади. Улар шунчаки шикоят қилдиларки, ҳатто уни намозни яхши ўқимайди деб айтдилар. (Умар) унга одам юбориб: ‹Эй Абу Ишоқ, мана булар сен намозни яхши ўқимайсан деб даъво қилмоқдалар›, деди. Абу Ишоқ (Саъд): ‹Аллаҳга қасамки, мен уларга Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг намозини ўқир эдим, ундан бирор нарсани камайтирмас эдим. Мен хуфтон намозини ўқисам, дастлабки икки (ракат)да (қироатни) чўзар, охирги икки (ракат)да енгиллатар эдим›, деди. (Умар): ‹Сен ҳақда гумоним шу эди, эй Абу Ишоқ›, деди. Сўнг у билан бир ёки бир неча кишини Куфага юборди, улар у ҳақда Куфа аҳлидан сўрадилар, бирор масжидни қолдирмай у ҳақда сўрадилар, улар (уни) яхшилик билан мақташар эди. Ҳатто Бану Абс масжидига кирдилар, улардан Усома ибн Қатода — куняси Абу Саъда — деган бир киши туриб: ‹Модомики бизни (Аллаҳ номи билан) сўрадинг, (айтайлики) Саъд қўшинни (ғазотда) (ўзи) юритмас, (ўлжани) баравар тақсимламас ва ҳукмда адолатли бўлмас эди›, деди. Саъд: ‹Аллаҳга қасамки, уч (дуо) билан дуо қиламан: Аллаҳим, агар бу банданг ёлғончи бўлиб, риё ва шуҳрат учун турган бўлса, унинг умрини узун қил, фақирлигини узун қил ва уни фитналарга гирифтар қил›, деди. У (Усома) кейин (ҳоли) сўралса: ‹Мен фитнага гирифтар бўлган кекса чолман, Саъднинг дуоси менга тегди›, дерди. Абдулмалик деди: Мен уни кейин кўрдим, кексаликдан қошлари кўзлари устига тушиб кетган эди, ва у йўлларда қизларга осилиб, уларни (гуноҳ) қистар эди.