وَحَدَّثَنِي أَبُو الرَّبِيعِ الزَّهْرَانِيُّ، حَدَّثَنَا حَمَّادٌ، عَنِ الزُّبَيْرِ بْنِ الْخِرِّيتِ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ شَقِيقٍ، قَالَ خَطَبَنَا ابْنُ عَبَّاسٍ يَوْمًا بَعْدَ الْعَصْرِ حَتَّى غَرَبَتِ الشَّمْسُ وَبَدَتِ النُّجُومُ وَجَعَلَ النَّاسُ يَقُولُونَ الصَّلاَةَ الصَّلاَةَ - قَالَ - فَجَاءَهُ رَجُلٌ مِنْ بَنِي تَمِيمٍ لاَ يَفْتُرُ وَلاَ يَنْثَنِي الصَّلاَةَ الصَّلاَةَ . فَقَالَ ابْنُ عَبَّاسٍ أَتُعَلِّمُنِي بِالسُّنَّةِ لاَ أُمَّ لَكَ . ثُمَّ قَالَ رَأَيْتُ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم جَمَعَ بَيْنَ الظُّهْرِ وَالْعَصْرِ وَالْمَغْرِبِ وَالْعِشَاءِ . قَالَ عَبْدُ اللَّهِ بْنُ شَقِيقٍ فَحَاكَ فِي صَدْرِي مِنْ ذَلِكَ شَىْءٌ فَأَتَيْتُ أَبَا هُرَيْرَةَ فَسَأَلْتُهُ فَصَدَّقَ مَقَالَتَهُ .
Абдуллаҳ ибн Шақиқ айтди: Ибн Аббос бизга бир кун асрдан кейин хутба қилди, то қуёш ботиб, юлдузлар кўрингунга қадар; одамлар: «Намоз, намоз!» дея бошлади. Шу пайт унга Бану Тамимдан бир киши келди — тўхтамасдан, қайтмасдан: «Намоз, намоз!» (дер эди). Ибн Аббос: «Сен менга суннатни ўргатасанми, онангиз йўқ бўлсин (жаҳолатли)?!» деди. Кейин: «Мен Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)ни пешин билан асрни, шом билан хуфтонни жам қилган ҳолда кўрдим» деди. Абдуллаҳ ибн Шақиқ: Бас шундан кўнглимда бир нарса (шубҳа) қўзғалди; бас Абу Ҳурайранинг олдига бориб, ундан сўрадим; у унинг гапини тасдиқлади.