حَدَّثَنَا أَبُو بَكْرِ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، حَدَّثَنَا غُنْدَرٌ، عَنِ ابْنِ جُرَيْجٍ، قَالَ أَخْبَرَنِي عُمَرُ، بْنُ عَطَاءِ بْنِ أَبِي الْخُوَارِ أَنَّ نَافِعَ بْنَ جُبَيْرٍ، أَرْسَلَهُ إِلَى السَّائِبِ ابْنِ أُخْتِ نَمِرٍ يَسْأَلُهُ عَنْ شَىْءٍ، رَآهُ مِنْهُ مُعَاوِيَةُ فِي الصَّلاَةِ فَقَالَ نَعَمْ . صَلَّيْتُ مَعَهُ الْجُمُعَةَ فِي الْمَقْصُورَةِ فَلَمَّا سَلَّمَ الإِمَامُ قُمْتُ فِي مَقَامِي فَصَلَّيْتُ فَلَمَّا دَخَلَ أَرْسَلَ إِلَىَّ فَقَالَ لاَ تَعُدْ لِمَا فَعَلْتَ إِذَا صَلَّيْتَ الْجُمُعَةَ فَلاَ تَصِلْهَا بِصَلاَةٍ حَتَّى تَكَلَّمَ أَوْ تَخْرُجَ فَإِنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم أَمَرَنَا بِذَلِكَ أَنْ لاَ تُوصَلَ صَلاَةٌ حَتَّى نَتَكَلَّمَ أَوْ نَخْرُجَ .
Умар ибн Ато ибн Абул-Хувор (ривоят қилди)ки: Нофеъ ибн Жубайр уни Соиб — Намирнинг жияни — га жўнатди — ундан Муовия намозда ундан (Соибдан) кўрган бир нарса ҳақида сўраш учун. У: «Ҳа; мен у (Муовия) билан жумани мақсурада (масжиддаги тўсилган жойда) ўқиди м; имом салом берганида, мен ўз ўрнимда туриб (нафл) ўқиди м. (Муовия) кирганида, менга (одам) жўнатди ва: ‹Қилган (иш)ингни қайтарма; жумани ўқисанг, уни — гаплашмагунча ёки чиқмагунча — (бошқа) намоз билан улама; чунки Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) бизга шуни — намоз, биз гаплашмагунча ёки чиқмагунча, уланмасликни — буюрди› деди» деди.