وَحَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ يَحْيَى التَّمِيمِيُّ، وَأَبُو بَكْرِ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ وَمُحَمَّدُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ نُمَيْرٍ وَأَبُو كُرَيْبٍ - وَاللَّفْظُ لِيَحْيَى قَالَ يَحْيَى أَخْبَرَنَا وَقَالَ الآخَرُونَ، حَدَّثَنَا أَبُو مُعَاوِيَةَ، - عَنِ الأَعْمَشِ، عَنْ شَقِيقٍ، عَنْ خَبَّابِ بْنِ الأَرَتِّ، قَالَ هَاجَرْنَا مَعَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فِي سَبِيلِ اللَّهِ نَبْتَغِي وَجْهَ اللَّهِ فَوَجَبَ أَجْرُنَا عَلَى اللَّهِ فَمِنَّا مَنْ مَضَى لَمْ يَأْكُلْ مِنْ أَجْرِهِ شَيْئًا مِنْهُمْ مُصْعَبُ بْنُ عُمَيْرٍ . قُتِلَ يَوْمَ أُحُدٍ فَلَمْ يُوجَدْ لَهُ شَىْءٌ يُكَفَّنُ فِيهِ إِلاَّ نَمِرَةٌ فَكُنَّا إِذَا وَضَعْنَاهَا عَلَى رَأْسِهِ خَرَجَتْ رِجْلاَهُ وَإِذَا وَضَعْنَاهَا عَلَى رِجْلَيْهِ خَرَجَ رَأْسُهُ . فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " ضَعُوهَا مِمَّا يَلِي رَأْسَهُ وَاجْعَلُوا عَلَى رِجْلَيْهِ الإِذْخِرَ " . وَمِنَّا مَنْ أَيْنَعَتْ لَهُ ثَمَرَتُهُ فَهُوَ يَهْدِبُهَا .
Хаббоб ибн ал-Аратт айтди: Биз Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) билан Аллаҳ йўлида — Аллаҳнинг юзини (ризосини) истаб — ҳижрат қилдик; бас ажримиз Аллаҳга (етди) лозим бўлиб қолди. Биздан (баъзиларимиз) ўтиб кетди — ўз ажридан бирор нарсани (дунёда) емай; улардан Мусъаб ибн Умайр (бор эди). У Уҳуд куни ўлдирилди; бас унга — уни кафанлашга — бир намира (чизиқли ёпинчиқ)дан бошқа ҳеч нарса топилмади; уни бошига қўйса к, оёқлари (очиқ) чиқар; оёқларига қўйса к, боши (очиқ) чиқар эди. Бас Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Уни боши томонига қўйинг ва оёқларига изхир (хушбўй ўт) қўйинг» деди. Биздан (баъзиларимизнинг) меваси пишди — у уни териб (йиқиб) еяпти (яъни дунё савобини ҳам олди).