حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ رُمْحٍ، أَخْبَرَنَا اللَّيْثُ، ح وَحَدَّثَنَا قُتَيْبَةُ بْنُ سَعِيدٍ، - وَاللَّفْظُ لَهُ - حَدَّثَنَا لَيْثٌ، عَنْ أَبِي الزُّبَيْرِ، عَنْ جَابِرٍ، - رضى الله عنه - أَنَّهُ قَالَ كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم اعْتَزَلَ نِسَاءَهُ شَهْرًا فَخَرَجَ إِلَيْنَا فِي تِسْعٍ وَعِشْرِينَ فَقُلْنَا إِنَّمَا الْيَوْمُ تِسْعٌ وَعِشْرُونَ . فَقَالَ " إِنَّمَا الشَّهْرُ " . وَصَفَّقَ بِيَدَيْهِ ثَلاَثَ مَرَّاتٍ وَحَبَسَ إِصْبَعًا وَاحِدَةً فِي الآخِرَةِ .
Жобир (розияллаҳу анҳу) айтди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) завжаларидан бир ой ажралди (четлашди); бас бизнинг олдимизга йигирма тўққиз(кун)да чиқди. Биз: «Бугун фақат йигирма тўққиз (кун бўлди)» дедик. У: «Албатта ой...» деди ва икки қўлини уч марта (ёпиб) кўрсатди ҳамда охирисида битта бармоғини ушлаб (букиб) қолди.