وَحَدَّثَنَا ابْنُ نُمَيْرٍ، حَدَّثَنَا أَبِي، حَدَّثَنَا سَيْفٌ، قَالَ سَمِعْتُ مُجَاهِدًا، يَقُولُ حَدَّثَنِي عَبْدُ، الرَّحْمَنِ بْنُ أَبِي لَيْلَى حَدَّثَنِي كَعْبُ بْنُ عُجْرَةَ، - رضى الله عنه - أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَقَفَ عَلَيْهِ وَرَأْسُهُ يَتَهَافَتُ قَمْلاً فَقَالَ " أَيُؤْذِيكَ هَوَامُّكَ " . قُلْتُ نَعَمْ . قَالَ " فَاحْلِقْ رَأْسَكَ " . قَالَ فَفِيَّ نَزَلَتْ هَذِهِ الآيَةُ { فَمَنْ كَانَ مِنْكُمْ مَرِيضًا أَوْ بِهِ أَذًى مِنْ رَأْسِهِ فَفِدْيَةٌ مِنْ صِيَامٍ أَوْ صَدَقَةٍ أَوْ نُسُكٍ} فَقَالَ لِي رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " صُمْ ثَلاَثَةَ أَيَّامٍ أَوْ تَصَدَّقْ بِفَرَقٍ بَيْنَ سِتَّةِ مَسَاكِينَ أَوِ انْسُكْ مَا تَيَسَّرَ " .
Каъб ибн Ужра (розияллаҳу анҳу) (ривоят қилди)ки: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) унинг олдида тўхтади — унинг боши битдан тўкилиб турар эди. У: «Ҳашоратларинг сени азият беряптими?» деди. Мен: «Ҳа» дедим. У: «Ундай бўлса, бошингни қирдир» деди. (Каъб:) Менинг ҳақимда шу оят — {Бас сизлардан ким касал бўлса ёки унинг бошида азият бўлса, рўза ёки садақа ёки қурбонликдан фидя (берсин)} — нозил бўлди. Бас Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) менга: «Уч кун рўза тут ёки бир фарақ(ўлчов)ни олти мискин орасида садақа қил ёки — қайси бири осон бўлса — қурбонлик сўй» деди.