وَحَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ يَحْيَى، قَالَ قَرَأْتُ عَلَى مَالِكٍ عَنْ نَافِعٍ، أَنَّ عَبْدَ اللَّهِ بْنَ عُمَرَ، - رضى الله عنهما - خَرَجَ فِي الْفِتْنَةِ مُعْتَمِرًا وَقَالَ إِنْ صُدِدْتُ عَنِ الْبَيْتِ صَنَعْنَا كَمَا صَنَعْنَا مَعَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَخَرَجَ فَأَهَلَّ بِعُمْرَةٍ وَسَارَ حَتَّى إِذَا ظَهَرَ عَلَى الْبَيْدَاءِ الْتَفَتَ إِلَى أَصْحَابِهِ فَقَالَ مَا أَمْرُهُمَا إِلاَّ وَاحِدٌ أُشْهِدُكُمْ أَنِّي قَدْ أَوْجَبْتُ الْحَجَّ مَعَ الْعُمْرَةِ . فَخَرَجَ حَتَّى إِذَا جَاءَ الْبَيْتَ طَافَ بِهِ سَبْعًا وَبَيْنَ الصَّفَا وَالْمَرْوَةِ سَبْعًا لَمْ يَزِدْ عَلَيْهِ وَرَأَى أَنَّهُ مُجْزِئٌ عَنْهُ وَأَهْدَى .
Ва бизга Яҳё ибн Яҳё ривоят қилди, у деди: Моликка ўқиб бердим, у Нофидан (ривоят қилдики), Абдуллаҳ ибн Умар (розияллаҳу анҳумо) фитна (даври)да умра қилиш учун чиқди ва: «Агар Байтдан тўсилсам, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) билан қилганимиздек қиламиз» деди. Шундай чиқиб, умрага эҳром боғлади ва йўл юрди; Байдо (чўли)га кўтарилгач, шерикларига ўгирилиб: «У иккисининг иши биттадан бошқа нарса эмас. Сизларни гувоҳ қиламанки, мен умра билан бирга ҳажни ҳам (ўзимга) вожиб қилдим» деди. Сўнг (йўл) чиқиб, Байтга келгач, уни етти марта тавоф қилди, Сафо ва Марва орасини ҳам етти марта (саъй қилди), бунга ортиқ (бирор нарса) қўшмади ва буни ўзига кифоя деб билди, ҳамда ҳадий (қурбонлик) атади.