وَحَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ الْمُثَنَّى، حَدَّثَنَا يَحْيَى، - وَهُوَ الْقَطَّانُ - عَنْ عُبَيْدِ اللَّهِ، حَدَّثَنِي نَافِعٌ، أَنَّ عَبْدَ اللَّهِ بْنَ عَبْدِ اللَّهِ، وَسَالِمَ بْنَ عَبْدِ اللَّهِ، كَلَّمَا عَبْدَ اللَّهِ حِينَ نَزَلَ الْحَجَّاجُ لِقِتَالِ ابْنِ الزُّبَيْرِ قَالاَ لاَ يَضُرُّكَ أَنْ لاَ تَحُجَّ الْعَامَ فَإِنَّا نَخْشَى أَنْ يَكُونَ بَيْنَ النَّاسِ قِتَالٌ يُحَالُ بَيْنَكَ وَبَيْنَ الْبَيْتِ قَالَ فَإِنْ حِيلَ بَيْنِي وَبَيْنَهُ فَعَلْتُ كَمَا فَعَلَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَأَنَا مَعَهُ حِينَ حَالَتْ كُفَّارُ قُرَيْشٍ بَيْنَهُ وَبَيْنَ الْبَيْتِ أُشْهِدُكُمْ أَنِّي قَدْ أَوْجَبْتُ عُمْرَةً . فَانْطَلَقَ حَتَّى أَتَى ذَا الْحُلَيْفَةِ فَلَبَّى بِالْعُمْرَةِ ثُمَّ قَالَ إِنْ خُلِّيَ سَبِيلِي قَضَيْتُ عُمْرَتِي وَإِنْ حِيلَ بَيْنِي وَبَيْنَهُ فَعَلْتُ كَمَا فَعَلَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَأَنَا مَعَهُ . ثُمَّ تَلاَ { لَقَدْ كَانَ لَكُمْ فِي رَسُولِ اللَّهِ أُسْوَةٌ حَسَنَةٌ} ثُمَّ سَارَ حَتَّى إِذَا كَانَ بِظَهْرِ الْبَيْدَاءِ قَالَ مَا أَمْرُهُمَا إِلاَّ وَاحِدٌ إِنْ حِيلَ بَيْنِي وَبَيْنَ الْعُمْرَةِ حِيلَ بَيْنِي وَبَيْنَ الْحَجِّ أُشْهِدُكُمْ أَنِّي قَدْ أَوْجَبْتُ حَجَّةً مَعَ عُمْرَةٍ . فَانْطَلَقَ حَتَّى ابْتَاعَ بِقُدَيْدٍ هَدْيًا ثُمَّ طَافَ لَهُمَا طَوَا��ًا وَاحِدًا بِالْبَيْتِ وَبَيْنَ الصَّفَا وَالْمَرْوَةِ ثُمَّ لَمْ يَحِلَّ مِنْهُمَا حَتَّى حَلَّ مِنْهُمَا بِحَجَّةٍ يَوْمَ النَّحْرِ .
Ва бизга Муҳаммад ибн ал-Мусанно ривоят қилди, бизга Яҳё — у ал-Қаттон — Убайдуллаҳдан ривоят қилди, менга Нофиъ ривоят қилдики, Ҳажжож Ибн аз-Зубайр билан жанг қилиш учун (Маккага) тушган пайтда Абдуллаҳ ибн Абдуллаҳ ва Солим ибн Абдуллаҳ Абдуллаҳга (оталарига): «Бу йил ҳаж қилмасанг, сенга зарар йўқ; биз одамлар ўртасида жанг бўлиб, сен билан Байтнинг ораси тўсилишидан қўрқамиз» дедилар. У: «Агар мен билан унинг (Байтнинг) ораси тўсилса, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) — мен у билан бирга бўлганимда, Қурайш кофирлари у билан Байтнинг орасини тўсган пайтда — қилгани каби қиламан. Сизларни гувоҳ қиламанки, мен умрани (ўзимга) вожиб қилдим» деди. Сўнг йўлга чиқиб, Зул-Ҳулайфага келди ва умрага талбия айтди, кейин: «Агар йўлим очиқ қолдирилса, умрамни адо этаман; агар мен билан унинг ораси тўсилса, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) — мен у билан бирга — қилгани каби қиламан» деди. Сўнг: ‹Албатта, сизлар учун Аллаҳнинг Расулида гўзал ўрнак бордир› (оятини) тиловат қилди. Кейин йўл юрди; Байдо чўлининг устига келганда: «У иккисининг иши биттадан бошқа нарса эмас. Агар мен билан умра ораси тўсилса, мен билан ҳаж ораси (ҳам) тўсилади. Сизларни гувоҳ қиламанки, мен умра билан бирга ҳажни (ўзимга) вожиб қилдим» деди. Сўнг йўл юриб, Қудайдда бир ҳадий сотиб олди, кейин Байт ҳамда Сафо ва Марва орасида у иккиси (ҳаж ва умра) учун битта тавоф қилди; сўнг наҳр куни иккисидан (бирваракайига) ҳаж билан чиққунича у иккисидан чиқмади (эҳромда қолди).