وَحَدَّثَنِي سُرَيْجُ بْنُ يُونُسَ، حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ رَجَاءٍ، عَنْ مُوسَى بْنِ عُقْبَةَ، حَدَّثَنِي مُحَمَّدُ بْنُ أَبِي بَكْرٍ، قَالَ قُلْتُ لأَنَسِ بْنِ مَالِكٍ غَدَاةَ عَرَفَةَ مَا تَقُولُ فِي التَّلْبِيَةِ هَذَا الْيَوْمَ قَالَ سِرْتُ هَذَا الْمَسِيرَ مَعَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَأَصْحَابِهِ فَمِنَّا الْمُكَبِّرُ وَمِنَّا الْمُهَلِّلُ وَلاَ يَعِيبُ أَحَدُنَا عَلَى صَاحِبِهِ .
Ва менга Сурайж ибн Юнус ривоят қилди, бизга Абдуллаҳ ибн Ражо Мусо ибн Уқбадан ривоят қилди, менга Муҳаммад ибн Абу Бакр ривоят қилди, у деди: Мен Анас ибн Моликка Арафа тонгида: «Бу кун талбия ҳақида нима дейсан?» дедим. У: «Мен бу йўлни Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ва шериклари билан юрдим; биздан такбир айтувчи ҳам, таҳлил айтувчи ҳам бор эди, ҳеч биримиз шеригини айбламасди» деди.