حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ حَاتِمِ بْنِ مَيْمُونٍ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ بْنُ عُيَيْنَةَ، عَنْ عَمْرٍو، عَنْ أَبِي، الْمِنْهَالِ قَالَ بَاعَ شَرِيكٌ لِي وَرِقًا بِنَسِيئَةٍ إِلَى الْمَوْسِمِ أَوْ إِلَى الْحَجِّ فَجَاءَ إِلَىَّ فَأَخْبَرَنِي فَقُلْتُ هَذَا أَمْرٌ لاَ يَصْلُحُ . قَالَ قَدْ بِعْتُهُ فِي السُّوقِ فَلَمْ يُنْكِرْ ذَلِكَ عَلَىَّ أَحَدٌ . فَأَتَيْتُ الْبَرَاءَ بْنَ عَازِبٍ فَسَأَلْتُهُ فَقَالَ قَدِمَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم الْمَدِينَةَ وَنَحْنُ نَبِيعُ هَذَا الْبَيْعَ فَقَالَ " مَا كَانَ يَدًا بِيَدٍ فَلاَ بَأْسَ بِهِ وَمَا كَانَ نَسِيئَةً فَهُوَ رِبًا " . وَائْتِ زَيْدَ بْنَ أَرْقَمَ فَإِنَّهُ أَعْظَمُ تِجَارَةً مِنِّي . فَأَتَيْتُهُ فَسَأَلْتُهُ فَقَالَ مِثْلَ ذَلِكَ .
Бизга Муҳаммад ибн Ҳотим ибн Маймун ривоят қилди, бизга Суфён ибн Уяйна Амрдан, у Абул-Минҳолдан ривоят қилди. У деди: Шеригим кумушни мавсумгача ёки ҳажгача насияга (қарзга) сотди. Сўнг у олдимга келиб, менга хабар берди. Мен: «Бу тўғри келмайдиган иш» дедим. У: «Мен уни бозорда сотдим, ҳеч ким буни менга инкор қилмади» деди. Шунда мен Баро ибн Озибнинг олдига келдим ва ундан сўрадим. У деди: «Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам Мадинага келганида биз бу савдони қилардик. Шунда У: ‹Қўлма-қўл бўлгани зиён эмас, насия (қарз) бўлгани эса риболдир› деди. Зайд ибн Арқамнинг олдига бор, зеро у мендан каттароқ савдогар». Шунда мен унинг олдига келиб, ундан сўрадим. У ҳам шунга ўхшашини айтди.