حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ نُمَيْرٍ، حَدَّثَنَا أَبِي، حَدَّثَنَا زَكَرِيَّاءُ، عَنْ عَامِرٍ، حَدَّثَنِي جَابِرُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ، أَنَّهُ كَانَ يَسِيرُ عَلَى جَمَلٍ لَهُ قَدْ أَعْيَا فَأَرَادَ أَنْ يُسَيِّبَهُ قَالَ فَلَحِقَنِي النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَدَعَا لِي وَضَرَبَهُ فَسَارَ سَيْرًا لَمْ يَسِرْ مِثْلَهُ قَالَ " بِعْنِيهِ بِوُقِيَّةٍ " . قُلْتُ لاَ . ثُمَّ قَالَ " بِعْنِيهِ " . فَبِعْتُهُ بِوُقِيَّةٍ وَاسْتَثْنَيْتُ عَلَيْهِ حُمْلاَنَهُ إِلَى أَهْلِي فَلَمَّا بَلَغْتُ أَتَيْتُهُ بِالْجَمَلِ فَنَقَدَنِي ثَمَنَهُ ثُمَّ رَجَعْتُ فَأَرْسَلَ فِي أَثَرِي فَقَالَ " أَتُرَانِي مَاكَسْتُكَ لآخُذَ جَمَلَكَ خُذْ جَمَلَكَ وَدَرَاهِمَكَ فَهُوَ لَكَ " .
Бизга Муҳаммад ибн Абдуллаҳ ибн Нумайр ривоят қилди, бизга отам ривоят қилди, бизга Закариё Омирдан ривоят қилди, менга Жобир ибн Абдуллаҳ ривоят қилдики, у ўзининг толиқиб қолган туясига миниб кетаётган эди ва уни қўйиб юбормоқчи бўлди. У деди: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам менга етиб олди, мен учун дуо қилди ва уни урди, шунда у шундай юрдики, ўхшашида юрмаганди. У: «Буни менга бир вуқияга сот» деди. Мен: «Йўқ» дедим. Сўнг у: «Буни менга сот» деди. Мен уни бир вуқияга сотдим ва унинг устида оиламга етиб олишимни шарт қилдим. Етиб борганимда, туя билан унинг олдига келдим, у менга унинг нархини нақд берди, сўнг мен қайтдим. У менинг орқамдан (одам) юборди ва: «Туянгни олиш учун савдолашдим деб ўйлайсанми? Туянгни ҳам, дирҳамларингни ҳам ол, у сеникидир» деди.