وَحَدَّثَنِي أَبُو الرَّبِيعِ الْعَتَكِيُّ، حَدَّثَنَا حَمَّادٌ، حَدَّثَنَا أَيُّوبُ، عَنْ أَبِي الزُّبَيْرِ، عَنْ جَابِرٍ، قَالَ لَمَّا أَتَى عَلَىَّ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم وَقَدْ أَعْيَا بَعِيرِي - قَالَ - فَنَخَسَهُ فَوَثَبَ - فَكُنْتُ بَعْدَ ذَلِكَ أَحْبِسُ خِطَامَهُ لأَسْمَعَ حَدِيثَهُ فَمَا أَقْدِرُ عَلَيْهِ فَلَحِقَنِي النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ " بِعْنِيهِ " . فَبِعْتُهُ مِنْهُ بِخَمْسِ أَوَاقٍ - قَالَ - قُلْتُ عَلَى أَنَّ لِي ظَهْرَهُ إِلَى الْمَدِينَةِ . قَالَ " وَلَكَ ظَهْرُهُ إِلَى الْمَدِينَةِ " . قَالَ فَلَمَّا قَدِمْتُ الْمَدِينَةَ أَتَيْتُهُ بِهِ فَزَادَنِي وُقِيَّةً ثُمَّ وَهَبَهُ لِي .
Менга Абур-Рабиъ ал-Атакий ривоят қилди, бизга Ҳаммод ривоят қилди, бизга Айюб Абуз-Зубайрдан, у Жобирдан ривоят қилди, у деди: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам менга етганида, туям толиқиб қолган эди. У уни туртди, у сакраб кетди. Шундан сўнг мен унинг сўзини эшитиш учун жиловини ушлаб тўхтатмоқчи бўлар эдим, лекин уддасидан чиқолмас эдим. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам менга етиб олди ва: «Уни менга сот» деди. Мен уни унга беш вуқияга сотдим. Мен: «Унинг орқаси Мадинага қадар меники бўлиши шарти билан» дедим. У: «Унинг орқаси Мадинага қадар сеники» деди. Мадинага келганимда, мен уни унга олиб келдим, у менга бир вуқия зиёда қилди, сўнг уни менга ҳадя қилди.