حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مُحَمَّدٍ، حَدَّثَنَا ابْنُ عُيَيْنَةَ، عَنْ عَمْرٍو، عَنِ ابْنِ عُمَرَ ـ رضى الله عنهما ـ أَنَّهُ كَانَ مَعَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فِي سَفَرٍ فَكَانَ عَلَى بَكْرٍ لِعُمَرَ صَعْبٍ، فَكَانَ يَتَقَدَّمُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَيَقُولُ أَبُوهُ يَا عَبْدَ اللَّهِ لاَ يَتَقَدَّمِ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم أَحَدٌ. فَقَالَ لَهُ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " بِعْنِيهِ ". فَقَالَ عُمَرُ هُوَ لَكَ. فَاشْتَرَاهُ ثُمَّ قَالَ " هُوَ لَكَ يَا عَبْدَ اللَّهِ، فَاصْنَعْ بِهِ مَا شِئْتَ ".
Бизга Абдуллаҳ ибн Муҳаммад ривоят қилди, бизга Ибн Уяйна ривоят қилди, у Амрдан, у Ибн Умардан (розияллаҳу анҳумо): У Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) билан бир сафарда эди. У Умарнинг бир асов (ёш) туясида эди, у Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан ўтиб кетар эди. Отаси: Эй Абдуллаҳ, Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан ҳеч ким ўтмасин, дер эди. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) унга: «Уни менга сот», деди. Умар: У сеники, деди. У уни сотиб олди, сўнг: «У сеники, эй Абдуллаҳ, у билан хоҳлаганингни қил», деди.