حَدَّثَنَا عَمْرُو بْنُ مُحَمَّدِ بْنِ بُكَيْرٍ النَّاقِدُ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ بْنُ عُيَيْنَةَ، عَنْ مُحَمَّدِ بْنِ، الْمُنْكَدِرِ سَمِعَ جَابِرَ بْنَ عَبْدِ اللَّهِ، قَالَ مَرِضْتُ فَأَتَانِي رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَأَبُو بَكْرٍ يَعُودَانِي مَاشِيَيْنِ فَأُغْمِيَ عَلَىَّ فَتَوَضَّأَ ثُمَّ صَبَّ عَلَىَّ مِنْ وَضُوئِهِ فَأَفَقْتُ قُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ كَيْفَ أَقْضِي فِي مَالِي فَلَمْ يَرُدَّ عَلَىَّ شَيْئًا حَتَّى نَزَلَتْ آيَةُ الْمِيرَاثِ { يَسْتَفْتُونَكَ قُلِ اللَّهُ يُفْتِيكُمْ فِي الْكَلاَلَةِ}
Бизга Амр ибн Муҳаммад ибн Букайр ан-Ноқид ривоят қилди, бизга Суфён ибн Уяйна Муҳаммад ибнул-Мункадирдан ривоят қилди, у Жобир ибн Абдуллаҳнинг шундай деганини эшитди: Мен касал бўлдим, шунда Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам ва Абу Бакр пиёда юриб мени кўргани келдилар. Мен ҳушимдан кетдим. Сўнг (Расулуллаҳ) таҳорат олдилар, кейин таҳорат сувидан устимга сепдилар, мен ўзимга келдим. Дедим: «Эй Расулуллаҳ, мол-мулким ҳақида қандай ҳукм қилай?» Мерос ояти нозил бўлгунча менга ҳеч нарса жавоб қайтармадилар: ‹Сендан фатво сўрайдилар. Айт: Аллаҳ сизларга калола ҳақида фатво беради›.