حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ أَيُّوبَ، وَقُتَيْبَةُ بْنُ سَعِيدٍ، وَعَلِيُّ بْنُ حُجْرٍ، قَالُوا حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ، - وَهُوَ ابْنُ جَعْفَرٍ - عَنِ الْعَلاَءِ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، أَنَّ رَجُلاً، قَالَ لِلنَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم إِنَّ أَبِي مَاتَ وَتَرَكَ مَالاً وَلَمْ يُوصِ فَهَلْ يُكَفِّرُ عَنْهُ أَنْ أَتَصَدَّقَ عَنْهُ قَالَ " نَعَمْ " .
Бизга Яҳё ибн Айюб ва Қутайба ибн Саъийд ва Алий ибн Ҳужр ривоят қилдилар, улар дедилар: бизга Исмоийл - у ибн Жаъфар - Алоодан, отасидан, Абу Ҳурайрадан ривоят қилди: бир киши Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга: «Отам мол қолдириб вафот этди, лекин васият қилмади. Мен унинг номидан садақа қилсам, бу унинг гуноҳини кечирадими?» - деди. У: «Ҳа», - дедилар.