وَحَدَّثَنَا نَصْرُ بْنُ عَلِيٍّ الْجَهْضَمِيُّ، حَدَّثَنَا خَالِدُ بْنُ الْحَارِثِ، حَدَّثَنَا سَعِيدُ بْنُ أَبِي، عَرُوبَةَ عَنْ قَتَادَةَ، أَنَّ أَنَسَ بْنَ مَالِكٍ، حَدَّثَهُمْ قَالَ لَمَّا نَزَلَتْ { إِنَّا فَتَحْنَا لَكَ فَتْحًا مُبِينًا * لِيَغْفِرَ لَكَ اللَّهُ} إِلَى قَوْلِهِ { فَوْزًا عَظِيمًا} مَرْجِعَهُ مِنَ الْحُدَيْبِيَةِ وَهُمْ يُخَالِطُهُمُ الْحُزْنُ وَالْكَآبَةُ وَقَدْ نَحَرَ الْهَدْىَ بِالْحُدَيْبِيَةِ فَقَالَ " لَقَدْ أُنْزِلَتْ عَلَىَّ آيَةٌ هِيَ أَحَبُّ إِلَىَّ مِنَ الدُّنْيَا جَمِيعًا " .
Бизга Наср ибн Алий ал-Жаҳзамий ривоят қилди, бизга Холид ибн ал-Ҳорис ривоят қилди, бизга Саъид ибн Абу Аруба Қатодадан ривоят қилди, Анас ибн Молик уларга ривоят қилиб деди: «{Албатта Биз сенга очиқ фатҳ бердик * Аллаҳ сенга мағфират қилиши учун} — то {улуғ ютуқ} (жумласи)гача (бўлган оятлар) Ҳудайбиядан қайтишида нозил бўлганда, улар(ни) ғам ва қайғу аралашар эди. У (Набий) ҳадйни Ҳудайбияда сўйган эди. Шунда у: ‹Менга шундай бир оят нозил этилдики, у менга бутун дунёдан кўра маҳбуброқдир› деди».