وَحَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ عُمَرَ بْنِ مُحَمَّدِ بْنِ أَبَانَ الْجُعْفِيُّ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّحِيمِ، - يَعْنِي ابْنَ سُلَيْمَانَ - عَنْ زَكَرِيَّاءَ، عَنْ أَبِي إِسْحَاقَ، عَنْ عَمْرِو بْنِ مَيْمُونٍ الأَوْدِيِّ، عَنِ ابْنِ مَسْعُودٍ، قَالَ بَيْنَمَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يُصَلِّي عِنْدَ الْبَيْتِ وَأَبُو جَهْلٍ وَأَصْحَابٌ لَهُ جُلُوسٌ وَقَدْ نُحِرَتْ جَزُورٌ بِالأَمْسِ فَقَالَ أَبُو جَهْلٍ أَيُّكُمْ يَقُومُ إِلَى سَلاَ جَزُورِ بَنِي فُلاَنٍ فَيَأْخُذُهُ فَيَضَعُهُ فِي كَتِفَىْ مُحَمَّدٍ إِذَا سَجَدَ فَانْبَعَثَ أَشْقَى الْقَوْمِ فَأَخَذَهُ فَلَمَّا سَجَدَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم وَضَعَهُ بَيْنَ كَتِفَيْهِ قَالَ فَاسْتَضْحَكُوا وَجَعَلَ بَعْضُهُمْ يَمِيلُ عَلَى بَعْضٍ وَأَنَا قَائِمٌ أَنْظُرُ . لَوْ كَانَتْ لِي مَنَعَةٌ طَرَحْتُهُ عَنْ ظَهْرِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَالنَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم سَاجِدٌ مَا يَرْفَعُ رَأْسَهُ حَتَّى انْطَلَقَ إِنْسَانٌ فَأَخْبَرَ فَاطِمَةَ فَجَاءَتْ وَهِيَ جُوَيْرِيَةُ فَطَرَحَتْهُ عَنْهُ . ثُمَّ أَقْبَلَتْ عَلَيْهِمْ تَشْتِمُهُمْ فَلَمَّا قَضَى النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم صَلاَتَهُ رَفَعَ صَوْتَهُ ثُمَّ دَعَا عَلَيْهِمْ وَكَانَ إِذَا دَعَا دَعَا ثَلاَثًا . وَإِذَا سَأَلَ سَأَلَ ثَلاَثًا ثُمَّ قَالَ " اللَّهُمَّ عَلَيْكَ بِقُرَيْشٍ " . ثَلاَثَ مَرَّاتٍ فَلَمَّا سَمِعُوا صَوْتَهُ ذَهَبَ عَنْهُمُ الضِّحْكُ وَخَافُوا دَعْوَتَهُ ثُمَّ قَالَ " اللَّهُمَّ عَلَيْكَ بِأَبِي جَهْلِ بْنِ هِشَامٍ وَعُتْبَةَ بْنِ رَبِيعَةَ وَشَيْبَةَ بْنِ رَبِيعَةَ وَالْوَلِيدِ بْنِ عُقْبَةَ وَأُمَيَّةَ بْنِ خَلَفٍ وَعُقْبَةَ بْنِ أَبِي مُعَيْطٍ " . وَذَكَرَ السَّابِعَ وَلَمْ أَحْفَظْهُ فَوَالَّذِي بَعَثَ مُحَمَّدًا صلى الله عليه وسلم بِالْحَقِّ لَقَدْ رَأَيْتُ الَّذِينَ سَمَّى صَرْعَى يَوْمَ بَدْرٍ ثُمَّ سُحِبُوا إِلَى الْقَلِيبِ قَلِيبِ بَدْرٍ . قَالَ أَبُو إِسْحَاقَ الْوَلِيدُ بْنُ عُقْبَةَ غَلَطٌ فِي هَذَا الْحَدِيثِ .
Яна бизга Абдуллаҳ ибн Умар ибн Муҳаммад ибн Абон ал-Жуъфий ривоят қилди, бизга Абдурроҳим — яъни Ибн Сулаймон — Закариё орқали, у Абу Исъҳоқдан, у Амр ибн Маймун ал-Авдийдан, у Ибн Масъуд (розияллаҳу анҳу)дан ривоят қилди. У деди: Бир куни Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) Байтуллаҳ ёнида намоз ўқиб турган, Абу Жаҳл ва унинг шериклари эса ўтирган эдилар, кечаги куни туя сўйилган эди. Абу Жаҳл деди: «Сизлардан қайсингиз бориб фалон қабиланинг туясининг йўлдошини (ҳомила пардасини) олиб келиб, Муҳаммад сажда қилганда унинг икки елкаси орасига қўяди?» Шунда қавмнинг энг бахтсизи ўрнидан туриб, уни олиб келди. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) сажда қилганда уни икки елкаси орасига қўйди. (Ибн Масъуд) деди: Шунда улар қотиб кулдилар, баъзилари баъзиларига гандираклаб эгиларди. Мен эса қараб турардим. Агар менда ҳимоя (куч) бўлганида, уни Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг елкасидан олиб ташлардим. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) сажда ҳолида бошини кўтармасдан турарди, ниҳоят бир киши бориб Фотимага хабар берди. У келди — у ҳали ёш қизча эди — ва уни у зотнинг устидан олиб ташлади. Сўнг уларга юзланиб, уларни сўкди. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) намозини тугатгач, овозини кўтариб, уларнинг устига дуойибад қилди. У зот дуо қилганда уч марта дуо қиларди, сўраганда ҳам уч марта сўрарди. Сўнг деди: «Аллаҳумма, Қурайшни Сенга (ҳавола қиламан)» — уч марта. Улар у зотнинг овозини эшитганларида, улардан кулгу кетди ва унинг дуосидан қўрқдилар. Сўнг у зот деди: «Аллаҳумма, Абу Жаҳл ибн Ҳишомни, Утба ибн Робиъани, Шайба ибн Робиъани, Валид ибн Уқбани, Умайя ибн Халафни ва Уқба ибн Абу Муъайтни Сенга (ҳавола қиламан)». У еттинчисини ҳам зикр қилди, лекин мен уни ёдда сақлай олмадим. Муҳаммад (соллаллаҳу алайҳи васаллам)ни ҳақ билан юборган Зотга қасамки, мен у зот номма-ном айтган кишиларнинг Бадр куни ўлиб ётганликларини, сўнг қудуққа — Бадр қудуғига судралганликларини кўрдим. Абу Исъҳоқ деди: «Валид ибн Уқба» (дейилиши) бу ҳадисда хатодир.