حَدَّثَنَا قُتَيْبَةُ بْنُ سَعِيدٍ، وَمُحَمَّدُ بْنُ عَبَّادٍ، - وَاللَّفْظُ لاِبْنِ عَبَّادٍ - قَالاَ حَدَّثَنَا حَاتِمٌ، - وَهُوَ ابْنُ إِسْمَاعِيلَ - عَنْ يَزِيدَ بْنِ أَبِي عُبَيْدٍ، مَوْلَى سَلَمَةَ بْنِ الأَكْوَعِ عَنْ سَلَمَةَ بْنِ الأَكْوَعِ، قَالَ خَرَجْنَا مَعَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم إِلَى خَيْبَرَ فَتَسَيَّرْنَا لَيْلاً فَقَالَ رَجُلٌ مِنَ الْقَوْمِ لِعَامِرِ بْنِ الأَكْوَعِ أَلاَ تُسْمِعُنَا مِنْ هُنَيْهَاتِكَ وَكَانَ عَامِرٌ رَجُلاً شَاعِرًا فَنَزَلَ يَحْدُو بِالْقَوْمِ يَقُولُ اللَّهُمَّ لَوْلاَ أَنْتَ مَا اهْتَدَيْنَا وَلاَ تَصَدَّقْنَا وَلاَ صَلَّيْنَا فَاغْفِرْ فِدَاءً لَكَ مَا اقْتَفَيْنَا وَثَبِّتِ الأَقْدَامَ إِنْ لاَقَيْنَا وَأَلْقِيَنْ سَكِينَةً عَلَيْنَا إِنَّا إِذَا صِيحَ بِنَا أَتَيْنَا وَبِالصِّيَاحِ عَوَّلُوا عَلَيْنَا فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " مَنْ هَذَا السَّائِقُ " . قَالُوا عَامِرٌ . قَالَ " يَرْحَمُهُ اللَّهُ " . فَقَالَ رَجُلٌ مِنَ الْقَوْمِ وَجَبَتْ يَا رَسُولَ اللَّهِ لَوْلاَ أَمْتَعْتَنَا بِهِ . قَالَ فَأَتَيْنَا خَيْبَرَ فَحَصَرْنَاهُمْ حَتَّى أَصَابَتْنَا مَخْمَصَةٌ شَدِيدَةٌ ثُمَّ قَالَ " إِنَّ اللَّهَ فَتَحَهَا عَلَيْكُمْ " . قَالَ فَلَمَّا أَمْسَى النَّاسُ مَسَاءَ الْيَوْمِ الَّذِي فُتِحَتْ عَلَيْهِمْ أَوْقَدُوا نِيرَانًا كَثِيرَةً فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " مَا هَذِهِ النِّيرَانُ عَلَى أَىِّ شَىْءٍ تُوقِدُونَ " . فَقَالُوا عَلَى لَحْمٍ . قَالَ " أَىُّ لَحْمٍ " . قَالُوا لَحْمُ حُمُرِ الإِنْسِيَّةِ . فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " أَهْرِيقُوهَا وَاكْسِرُوهَا " . فَقَالَ رَجُلٌ أَوْ يُهَرِيقُوهَا وَيَغْسِلُوهَا فَقَالَ " أَوْ ذَاكَ " . قَالَ فَلَمَّا تَصَافَّ الْقَوْمُ كَانَ سَيْفُ عَامِرٍ فِيهِ قِصَرٌ فَتَنَاوَلَ بِهِ سَاقَ يَهُودِيٍّ لِيَضْرِبَهُ وَيَرْجِعُ ذُبَابُ سَيْفِهِ فَأَصَابَ رُكْبَةَ عَامِرٍ فَمَاتَ مِنْهُ قَالَ فَلَمَّا قَفَلُوا قَالَ سَلَمَةُ وَهُوَ آخِذٌ بِيَدِي قَالَ فَلَمَّا رَآنِي رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم سَاكِتًا قَالَ " مَا لَكَ " . قُلْتُ لَهُ فِدَاكَ أَبِي وَأُمِّي زَعَمُوا أَنَّ عَامِرًا حَبِطَ عَمَلُهُ قَالَ " مَنْ قَالَهُ " . قُلْتُ فُلاَنٌ وَفُلاَنٌ وَأُسَيْدُ بْنُ حُضَيْرٍ الأَنْصَارِيُّ فَقَالَ " كَذَبَ مَنْ قَالَهُ إِنَّ لَهُ لأَجْرَيْنِ " . وَجَمَعَ بَيْنَ إِصْبَعَيْهِ " إِنَّهُ لَجَاهِدٌ مُجَاهِدٌ قَلَّ عَرَبِيٌّ مَشَى بِهَا مِثْلَهُ " . وَخَالَفَ قُتَيْبَةُ مُحَمَّدًا فِي الْحَدِيثِ فِي حَرْفَيْنِ وَفِي رِوَايَةِ ابْنِ عَبَّادٍ وَأَلْقِ سَكِينَةً عَلَيْنَا .
Бизга Қутайба ибн Саид ва Муҳаммад ибн Аббод — лафз Ибн Аббодники — ривоят қилдилар. Улар дедилар: бизга Ҳотим — у Ибн Исмоилдир — Язид ибн Абу Убайд, Салама ибн ал-Акваънинг мавлоси орқали, у Салама ибн ал-Акваъ (розияллаҳу анҳу)дан ривоят қилди. У деди: Биз Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) билан Хайбарга чиқдик, кечаси йўл юрдик. Қавмдан бир киши Омир ибн ал-Акваъга деди: «Бизга ашулаларингдан (ҳудо қўшиғидан) эшиттирмайсанми?» Омир шеър айтадиган киши эди. Шунда у (туядан) тушиб, қавмга ҳудо (ҳайдаб бориш қўшиғи) айтиб борди. У шундай дерди: «Аллаҳумма, агар Сен бўлмаганингда, биз ҳидоят топмас, садақа ҳам қилмас, намоз ҳам ўқимас эдик. Бас, мағфират қил — биз Сенга фидо бўлайлик — биз қилган (гуноҳ)ларни. Агар (душман билан) учрашсак, оёқларни собит қил ва устимизга сакина (хотиржамлик) тушир. Биз чақирилганимизда келамиз ва улар фарёд билан устимизга келмоқчи бўладилар». Шунда Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) деди: «Бу ҳайдовчи (қўшиқ айтувчи) ким?» Улар: «Омир» дедилар. У зот деди: «Аллаҳ унга раҳм қилсин». Шунда қавмдан бир киши деди: «Эй Аллаҳнинг Расули, (шаҳидлик) вожиб бўлди. Кошки бизни у билан баҳраманд қилганингизда эди (узоқроқ яшаса эди)». (Салама) деди: Биз Хайбарга келдик, уларни қамал қилдик, ҳатто бизга қаттиқ очлик етди. Сўнг у зот деди: «Аллаҳ уни сизларга фатҳ қилиб берди». (Салама) деди: Одамлар (Хайбар) фатҳ қилинган куннинг кечасига кирганларида, кўп ўтинлар ёқдилар. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) деди: «Бу ўтлар нима? Нима устида ёқаяпсизлар?» Улар: «Гўшт устида» дедилар. У зот деди: «Қандай гўшт?» Улар: «Хонаки эшакларнинг гўшти» дедилар. Шунда Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) деди: «Уни тўкиб ташланглар ва (қозонларни) синдиринглар». Бир киши деди: «Ёки уни тўкиб, (қозонларни) ювиб (олсак бўлмайдими)?» У зот деди: «Ёки шундай (қилинглар)». (Салама) деди: Қавм сафга турганида, Омирнинг қиличи қисқа эди. У бир яҳудийнинг болдирига урмоқчи бўлиб (қилични) узатди, лекин қиличининг учи қайтиб, Омирнинг ўз тиззасига тегди ва у шундан вафот этди. (Салама) деди: Улар қайтганларида, Салама — у менинг қўлимдан ушлаб турган эди — (деди:) Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) мени жим кўрганида деди: «Сенга нима бўлди?» Мен унга дедим: «Отам-онам Сизга фидо бўлсин, улар Омирнинг амели бекор (ботил) бўлди деб ўйлаяптилар». У зот деди: «Ким шундай деди?» Мен дедим: «Фалон ва фалон, ҳамда Усайд ибн Ҳузайр ал-Ансорий». Шунда у зот деди: «Буни айтган киши ёлғон айтибди. Унга икки ажр бордир», — ва икки бармоғини бирлаштирди — «У албатта жаҳд қилувчи, мужоҳиддир. Араблардан у каби юрганлар кам бўлган». Қутайба ҳадиснинг икки сўзида Муҳаммаддан ихтилоф қилди. Ибн Аббоднинг ривоятида: «Устимизга сакина тушир» (дейилди).