حَدَّثَنَا أَبُو بَكْرِ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، حَدَّثَنَا يَزِيدُ بْنُ هَارُونَ، عَنْ حَمَّادِ بْنِ سَلَمَةَ، عَنْ ثَابِتٍ، عَنْ أَنَسٍ، أَنَّ رَجُلاً، سَأَلَ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم غَنَمًا بَيْنَ جَبَلَيْنِ فَأَعْطَاهُ إِيَّاهُ فَأَتَى قَوْمَهُ فَقَالَ أَىْ قَوْمِ أَسْلِمُوا فَوَاللَّهِ إِنَّ مُحَمَّدًا لَيُعْطِي عَطَاءً مَا يَخَافُ الْفَقْرَ . فَقَالَ أَنَسٌ إِنْ كَانَ الرَّجُلُ لَيُسْلِمُ مَا يُرِيدُ إِلاَّ الدُّنْيَا فَمَا يُسْلِمُ حَتَّى يَكُونَ الإِسْلاَمُ أَحَبَّ إِلَيْهِ مِنَ الدُّنْيَا وَمَا عَلَيْهَا .
Бизга Абу Бакр ибн Абу Шайба ривоят қилди: Бизга Язид ибн Ҳорун, Ҳаммод ибн Саламадан, у Собитдан, у Анасдан ривоят қилдики, бир киши Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан икки тоғ орасидаги қўйларни сўради, у зот уни унга бердилар. У ўз қавмига келиб: «Эй қавмим, Исломга киринглар! Валлаҳи, Муҳаммад шундай ато бериб берадики, камбағалликдан қўрқмайди», деди. Анас айтди: Бир киши Исломга келганда фақат дунёни хоҳлар эди, аммо Ислом унга дунё ва ундаги нарсалардан кўра севимлироқ бўлмагунча (ҳақиқий) мусулмон бўлмас эди.