أَخْبَرَنَا يُونُسُ بْنُ عَبْدِ الأَعْلَى، قَالَ أَنْبَأَنَا ابْنُ وَهْبٍ، قَالَ أَخْبَرَنِي يُونُسُ، وَابْنُ أَبِي ذِئْبٍ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، عَنْ أَبِي سَلَمَةَ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم كَانَ إِذَا تُوُفِّيَ الْمُؤْمِنُ وَعَلَيْهِ دَيْنٌ سَأَلَ " هَلْ تَرَكَ لِدَيْنِهِ مِنْ قَضَاءٍ " . فَإِنْ قَالُوا نَعَمْ صَلَّى عَلَيْهِ وَإِنْ قَالُوا لاَ قَالَ " صَلُّوا عَلَى صَاحِبِكُمْ " . فَلَمَّا فَتَحَ اللَّهُ عَزَّ وَجَلَّ عَلَى رَسُولِهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " أَنَا أَوْلَى بِالْمُؤْمِنِينَ مِنْ أَنْفُسِهِمْ فَمَنْ تُوُفِّيَ وَعَلَيْهِ دَيْنٌ فَعَلَىَّ قَضَاؤُهُ وَمَنْ تَرَكَ مَالاً فَهُوَ لِوَرَثَتِهِ " .
Бизга Юнус ибн Абдул-Аъло хабар бериб, деди: бизга ибн Ваҳб хабар бериб, деди: менга Юнус ва ибн Абу Зиъб, ибн Шиҳобдан, у Абу Саламадан, у Абу Ҳурайрадан хабар бердиларки, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) зиммасида қарз бўлган мўмин вафот этганида: «У ўз қарзини тўлаш учун (бирор нарса) қолдирганми?» деб сўрар эдилар. Агар улар: «Ҳа,» десалар, у унга намоз ўқир эдилар; агар: «Йўқ,» десалар, у: «Шерикларингизга (ўзларингиз) намоз ўқинг,» дер эдилар. Аллаҳ азза ва жалла Ўз Расулига (соллаллаҳу алайҳи васаллам) (фатҳ) ғалаба берганида у: «Мен мўминларга уларнинг ўзларидан ҳам яқинроқман. Ким вафот этиб, зиммасида қарз қолдирса, уни тўлаш менинг зиммамга, ким мол қолдирса, у унинг ворисларига (қолади),» дедилар.