أَخْبَرَنَا الْهَيْثَمُ بْنُ أَيُّوبَ، قَالَ حَدَّثَنَا إِبْرَاهِيمُ، - وَهُوَ ابْنُ سَعْدٍ - قَالَ حَدَّثَنَا أَبِي، عَنْ طَلْحَةَ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عَوْفٍ، قَالَ صَلَّيْتُ خَلْفَ ابْنِ عَبَّاسٍ عَلَى جَنَازَةٍ فَقَرَأَ بِفَاتِحَةِ الْكِتَابِ وَسُورَةٍ وَجَهَرَ حَتَّى أَسْمَعَنَا فَلَمَّا فَرَغَ أَخَذْتُ بِيَدِهِ فَسَأَلْتُهُ فَقَالَ سُنَّةٌ وَحَقٌّ .
Бизга Ҳайсам ибн Айюб хабар бериб, деди: бизга Иброҳим — у Ибн Саъд — ривоят қилиб, деди: бизга отам, Талҳа ибн Абдуллаҳ ибн Авфдан ривоят қилиб, у деди: Мен Ибн Аббоснинг орқасида бир жанозага намоз ўқидим. У Фотиҳатул-Китобни ва бир сурани ўқиди ҳамда бизга эшиттириб жаҳрий (овоз чиқариб) ўқиди. (Намоздан) тугатгач, мен унинг қўлидан ушлаб, ундан сўрадим. У: «(Бу) суннат ва ҳақдир,» деди.