أَخْبَرَنَا إِسْحَاقُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ، قَالَ حَدَّثَنَا جَرِيرٌ، عَنْ مَنْصُورٍ، عَنْ رِبْعِيٍّ، عَنْ حُذَيْفَةَ، عَنْ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " كَانَ رَجُلٌ مِمَّنْ كَانَ قَبْلَكُمْ يُسِيءُ الظَّنَّ بِعَمَلِهِ فَلَمَّا حَضَرَتْهُ الْوَفَاةُ قَالَ لأَهْلِهِ إِذَا أَنَا مُتُّ فَأَحْرِقُونِي ثُمَّ اطْحَنُونِي ثُمَّ اذْرُونِي فِي الْبَحْرِ فَإِنَّ اللَّهَ إِنْ يَقْدِرْ عَلَىَّ لَمْ يَغْفِرْ لِي . قَالَ فَأَمَرَ اللَّهُ عَزَّ وَجَلَّ الْمَلاَئِكَةَ فَتَلَقَّتْ رُوحَهُ قَالَ لَهُ مَا حَمَلَكَ عَلَى مَا فَعَلْتَ قَالَ يَا رَبِّ مَا فَعَلْتُ إِلاَّ مِنْ مَخَافَتِكَ . فَغَفَرَ اللَّهُ لَهُ " .
Бизга Ишоқ ибн Иброҳим хабар берди, у деди: бизга Жарир ривоят қилди, у Мансурдан, у Рибъийдан, у Ҳузайфа (розияллаҳу анҳу)дан, у Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан (ривоят қилдики), у дедилар: «Сизлардан олдингилардан бўлган бир киши ўз амалидан ёмон гумонда эди. Вафоти етиб келганда, оиласига: «Мен ўлганимда мени ёқиб, сўнг тортиб (увоқлаб) майдаланг, кейин мени денгизга сочиб юборинг. Чунки агар Аллаҳ менга қодир бўлса, мени мағфират қилмайди,» деди. (Пайғамбар) дедилар: Шунда Аллаҳ азза ва жалла малоикаларга буюрди, улар унинг руҳини қабул қилиб олдилар. (Аллаҳ) унга: «Сени қилган ишингга нима ундади?» деди. У: «Эй Роббим, мен буни фақат Сендан қўрққанимдан қилдим,» деди. Шунда Аллаҳ уни мағфират қилди,» дедилар.