أَخْبَرَنِي أَبُو دَاوُدَ، قَالَ حَدَّثَنَا سُلَيْمَانُ بْنُ حَرْبٍ، قَالَ حَدَّثَنَا حَمَّادُ بْنُ زَيْدٍ، عَنْ أَيُّوبَ، عَنْ أَبِي الزُّبَيْرِ، عَنْ جَابِرٍ، أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم أَفَاضَ مِنْ عَرَفَةَ وَجَعَلَ يَقُولُ " السَّكِينَةَ عِبَادَ اللَّهِ " . يَقُولُ بِيَدِهِ هَكَذَا وَأَشَارَ أَيُّوبُ بِبَاطِنِ كَفِّهِ إِلَى السَّمَاءِ .
Менга Абу Довуд хабар бериб, деди: бизга Сулаймон ибн Ҳарб ривоят қилди, у деди: бизга Ҳаммод ибн Зайд, Айюбдан, у Абуз-Зубайрдан, у Жобирдан (ривоят қилдики), Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) Арафадан қайтиб тушар эканлар: «Эй Аллаҳнинг бандалари, сокинлик (сақланглар)!» деб айтар эдилар. У (Набий) қўллари билан шундай ишора қилар эдилар — Айюб эса кафтининг ички томонини осмонга қаратиб ишора қилди.