أَخْبَرَنَا إِسْحَاقُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ، قَالَ أَنْبَأَنَا حَمَّادُ بْنُ مَسْعَدَةَ، عَنْ حُمَيْدٍ، عَنْ ثَابِتٍ، عَنْ أَنَسٍ، قَالَ رَأَى النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم رَجُلاً يُهَادَى بَيْنَ رَجُلَيْنِ فَقَالَ " مَا هَذَا " . قَالُوا نَذَرَ أَنْ يَمْشِيَ إِلَى بَيْتِ اللَّهِ . قَالَ " إِنَّ اللَّهَ غَنِيٌّ عَنْ تَعْذِيبِ هَذَا نَفْسَهُ مُرْهُ فَلْيَرْكَبْ " .
Бизга Ишоқ ибн Иброҳим хабар берди, у деди: бизга Ҳаммод ибн Масъада хабар берди, Ҳумайддан, у Собитдан, у Анасдан (ривоят қилдики), у деди: Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) бир кишини икки кишининг орасида (суяб) етаклаб келинаётганини кўрдилар-да: «Бу нима?» дедилар. Улар: «У Аллаҳнинг уйига (Каъбага) пиёда боришни назр қилган эди,» дедилар. У (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Албатта Аллаҳ бу (киши)нинг ўзини азоблашидан бениёздир. Унга буюр, мингашсин (от-уловга минсин),» дедилар.