أَخْبَرَنَا أَحْمَدُ بْنُ عُثْمَانَ بْنِ حَكِيمٍ، قَالَ حَدَّثَنَا عَمْرٌو، عَنْ أَسْبَاطٍ، عَنْ سِمَاكٍ، عَنْ عِكْرِمَةَ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ، قَالَ كَانَتِ امْرَأَتَانِ جَارَتَانِ كَانَ بَيْنَهُمَا صَخَبٌ فَرَمَتْ إِحْدَاهُمَا الأُخْرَى بِحَجَرٍ فَأَسْقَطَتْ غُلاَمًا قَدْ نَبَتَ شَعْرُهُ مَيْتًا وَمَاتَتِ الْمَرْأَةُ فَقَضَى عَلَى الْعَاقِلَةِ الدِّيَةَ . فَقَالَ عَمُّهَا إِنَّهَا قَدْ أَسْقَطَتْ يَا رَسُولَ اللَّهِ غُلاَمًا قَدْ نَبَتَ شَعْرُهُ . فَقَالَ أَبُو الْقَاتِلَةِ إِنَّهُ كَاذِبٌ إِنَّهُ وَاللَّهِ مَا اسْتَهَلّ وَلاَ شَرِبَ وَلاَ أَكَلْ فَمِثْلُهُ يُطَلّ . قَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " أَسَجْعٌ كَسَجْعِ الْجَاهِلِيَّةِ وَكِهَانَتِهَا إِنَّ فِي الصَّبِيِّ غُرَّةً " . قَالَ ابْنُ عَبَّاسٍ كَانَتْ إِحْدَاهُمَا مُلَيْكَةَ وَالأُخْرَى أُمَّ غَطِيفٍ .
Бизга Аҳмад ибн Усмон ибн Ҳаким хабар берди, у деди: бизга Амр ривоят қилди, Асботдан, у Симокдан, у Икримадан, у Ибн Аббос (розияллаҳу анҳумо)дан (ривоят қилди), у деди: икки қўшни аёл бор эди, улар ўртасида жанжал бўлиб турарди. Улардан бири иккинчисига тош отди ва у сочи ўсиб чиққан ўғил болани ўлик тушириб қўйди, аёлнинг ўзи ҳам вафот этди. Шунда у (Набий) оқила зиммасига диятни ҳукм қилдилар. Унинг амакиси: «Ё Расулуллаҳ, у сочи ўсиб чиққан ўғил болани тушириб қўйди-ку,» деди. Қотилнинг отаси эса: «У ёлғончидир; Аллаҳга қасамки, у (ёруғ дунёга келиб) товуш чиқармади, ичмади ва емади ҳам. Бундай нарса бекорга кетади,» деди. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Жоҳилият ва унинг коҳинлиги сажъига ўхшаш сажъми бу? Албатта, бола учун ғурра (дият) бордир,» дедилар. Ибн Аббос деди: улардан бири Мулайка, иккинчиси эса Умм Ғатийф эди.