حَدَّثَنَا سُلَيْمَانُ بْنُ عَبْدِ الرَّحْمَنِ التَّمَّارُ، أَنَّ عَمْرَو بْنَ طَلْحَةَ، حَدَّثَهُمْ قَالَ حَدَّثَنَا أَسْبَاطٌ، عَنْ سِمَاكٍ، عَنْ عِكْرِمَةَ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ، فِي قِصَّةِ حَمَلِ بْنِ مَالِكٍ قَالَ فَأَسْقَطَتْ غُلاَمًا قَدْ نَبَتَ شَعْرُهُ مَيِّتًا وَمَاتَتِ الْمَرْأَةُ فَقَضَى عَلَى الْعَاقِلَةِ الدِّيَةَ . فَقَالَ عَمُّهَا إِنَّهَا قَدْ أَسْقَطَتْ يَا نَبِيَّ اللَّهِ غُلاَمًا قَدْ نَبَتَ شَعْرُهُ . فَقَالَ أَبُو الْقَاتِلَةِ إِنَّهُ كَاذِبٌ إِنَّهُ وَاللَّهِ مَا اسْتَهَلَّ وَلاَ شَرِبَ وَلاَ أَكَلَ فَمِثْلُهُ يُطَلُّ . فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " أَسَجْعَ الْجَاهِلِيَّةِ وَكَهَانَتَهَا أَدِّ فِي الصَّبِيِّ غُرَّةً " . قَالَ ابْنُ عَبَّاسٍ كَانَ اسْمُ إِحْدَاهُمَا مُلَيْكَةَ وَالأُخْرَى أُمَّ غُطَيْفٍ .
Бизга Сулаймон ибн Абдурраҳмон ат-Таммор ривоят қилдики, уларга Амр ибн Талҳа ривоят қилиб деди: бизга Асбот Симокдан, у Икримадан, у Ибн Аббосдан Ҳамал ибн Молик қиссасида ривоят қилди. У деди: Бас, у (аёл) сочи ўсиб чиққан бир болани ўлик ҳолда туширди ва аёлнинг ўзи ҳам ўлди. Шунда (Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам) оқила зиммасига диятни ҳукм қилдилар. Бас, унинг амакиси: «Эй Аллаҳнинг набийси, у сочи ўсиб чиққан бир болани туширди» деди. Шунда қотилнинг отаси: «У ёлғончидир; Аллаҳга қасамки, у на овоз чиқарди, на ичди, на еди; бунақасининг (қони) ҳадар (бекорга) кетади» деди. Шунда Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Жоҳилият сажъи ва унинг коҳинлигими бу? Бола ҳақида бир ғуррани адо эт» дедилар. Ибн Аббос деди: Улардан бирининг исми Мулайка, иккинчисиники Умм Ғутайф эди.