أَخْبَرَنَا قُتَيْبَةُ، وَعَلِيُّ بْنُ حُجْرٍ، قَالاَ حَدَّثَنَا خَلَفٌ، - يَعْنِي ابْنَ خَلِيفَةَ - عَنْ مَنْصُورِ بْنِ زَاذَانَ، عَنِ الْحَكَمِ بْنِ عُتَيْبَةَ، عَنْ أَبِي وَائِلٍ، عَنْ مَسْرُوقٍ، قَالَ الْقَاضِي إِذَا أَكَلَ الْهَدِيَّةَ فَقَدْ أَكَلَ السُّحْتَ وَإِذَا قَبِلَ الرِّشْوَةَ بَلَغَتْ بِهِ الْكُفْرَ . وَقَالَ مَسْرُوقٌ مَنْ شَرِبَ الْخَمْرَ فَقَدْ كَفَرَ وَكُفْرُهُ أَنْ لَيْسَ لَهُ صَلاَةٌ .
Бизга Қутайба ва Али ибн Ҳужр хабар бердилар, улар дедилар: бизга Халаф — яъни ибн Халифа — Мансур ибн Зозондан, у ал-Ҳакам ибн Утайбадан, у Абу Воилдан, у Масруқдан ривоят қилди. Қози ҳадя еса, демак ҳаром нарса еган бўлади, агар пора қабул қилса, бу уни куфрга етказади, (деди). Масруқ деди: «Ким хамр ичса, демак куфр қилибди, ва унинг куфри шуки, унинг намози (қабул) бўлмайди.»