أَخْبَرَنَا سُوَيْدٌ، قَالَ أَنْبَأَنَا عَبْدُ اللَّهِ، عَنْ سُفْيَانَ بْنِ دِينَارٍ، عَنْ مُصْعَبِ بْنِ سَعْدٍ، قَالَ كَانَ لِسَعْدٍ كُرُومٌ وَأَعْنَابٌ كَثِيرَةٌ وَكَانَ لَهُ فِيهَا أَمِينٌ فَحَمَلَتْ عِنَبًا كَثِيرًا فَكَتَبَ إِلَيْهِ إِنِّي أَخَافُ عَلَى الأَعْنَابِ الضَّيْعَةَ فَإِنْ رَأَيْتَ أَنْ أَعْصُرَهُ عَصَرْتُهُ فَكَتَبَ إِلَيْهِ سَعْدٌ إِذَا جَاءَكَ كِتَابِي هَذَا فَاعْتَزِلْ ضَيْعَتِي فَوَاللَّهِ لاَ أَئْتَمِنُكَ عَلَى شَىْءٍ بَعْدَهُ أَبَدًا . فَعَزَلَهُ عَنْ ضَيْعَتِهِ .
Бизга Сувайд хабар берди, у деди: бизга Абдуллаҳ хабар берди, у Суфён ибн Динордан, у Мусъаб ибн Саъддан (ривоят қилдики), у деди: Саъднинг кўплаб узумзорлари ва узумлари бор эди, уларда унинг бир ишончли кишиси бор эди. (Ток) кўп узум берди, шунда у (Саъдга): «Мен узумлар нобуд бўлишидан қўрқаман, агар маслаҳат кўрсанг, мен уни сиқиб (шарбат қилиб қўяй),» деб ёзди. Шунда Саъд унга: «Бу хатим сенга етиб боргач, менинг еримдан чиқиб кет. Аллаҳга қасамки, бундан кейин мен сени ҳеч нарсага асло ишонмайман,» деб ёзди. Ва уни ерини бошқаришдан четлатди.