حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ مَنِيعٍ، وَالْحَسَنُ بْنُ الصَّبَّاحِ الْبَزَّارُ، وَأَحْمَدُ بْنُ مُحَمَّدِ بْنِ مُوسَى الْمَعْنَى، وَاحِدٌ، قَالُوا حَدَّثَنَا إِسْحَاقُ بْنُ يُوسُفَ الأَزْرَقُ، عَنْ سُفْيَانَ الثَّوْرِيِّ، عَنْ عَلْقَمَةَ بْنِ مَرْثَدٍ، عَنْ سُلَيْمَانَ بْنِ بُرَيْدَةَ، عَنْ أَبِيهِ، قَالَ أَتَى النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم رَجُلٌ فَسَأَلَهُ عَنْ مَوَاقِيتِ الصَّلاَةِ فَقَالَ " أَقِمْ مَعَنَا إِنْ شَاءَ اللَّهُ " . فَأَمَرَ بِلاَلاً فَأَقَامَ حِينَ طَلَعَ الْفَجْرُ ثُمَّ أَمَرَهُ فَأَقَامَ حِينَ زَالَتِ الشَّمْسُ فَصَلَّى الظُّهْرَ ثُمَّ أَمَرَهُ فَأَقَامَ فَصَلَّى الْعَصْرَ وَالشَّمْسُ بَيْضَاءُ مُرْتَفِعَةٌ ثُمَّ أَمَرَهُ بِالْمَغْرِبِ حِينَ وَقَعَ حَاجِبُ الشَّمْسِ ثُمَّ أَمَرَهُ بِالْعِشَاءِ فَأَقَامَ حِينَ غَابَ الشَّفَقُ ثُمَّ أَمَرَهُ مِنَ الْغَدِ فَنَوَّرَ بِالْفَجْرِ ثُمَّ أَمَرَهُ بِالظُّهْرِ فَأَبْرَدَ وَأَنْعَمَ أَنْ يُبْرِدَ ثُمَّ أَمَرَهُ بِالْعَصْرِ فَأَقَامَ وَالشَّمْسُ آخِرَ وَقْتِهَا فَوْقَ مَا كَانَتْ ثُمَّ أَمَرَهُ فَأَخَّرَ الْمَغْرِبَ إِلَى قُبَيْلِ أَنْ يَغِيبَ الشَّفَقُ ثُمَّ أَمَرَهُ بِالْعِشَاءِ فَأَقَامَ حِينَ ذَهَبَ ثُلُثُ اللَّيْلِ ثُمَّ قَالَ " أَيْنَ السَّائِلُ عَنْ مَوَاقِيتِ الصَّلاَةِ " . فَقَالَ الرَّجُلُ أَنَا . فَقَالَ " مَوَاقِيتُ الصَّلاَةِ كَمَا بَيْنَ هَذَيْنِ " . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ غَرِيبٌ صَحِيحٌ . قَالَ وَقَدْ رَوَاهُ شُعْبَةُ عَنْ عَلْقَمَةَ بْنِ مَرْثَدٍ أَيْضًا .
Бизга Аҳмад ибн Маниъ, ал-Ҳасан ибн ас-Саббоҳ ал-Баззор ва Аҳмад ибн Муҳаммад ибн Мусо — маъно биттадир — ривоят қилдилар, улар дедилар: бизга Ишоқ ибн Юсуф ал-Азрақ ривоят қилди, Суфён ас-Саврийдан, у Алқама ибн Марсаддан, у Сулаймон ибн Бурайдадан, у отасидан (ривоят қилдики), у деди: «Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг ҳузурига бир киши келди ва ундан намоз вақтлари ҳақида сўради. Шунда у: «Ин шаа Аллаҳ, биз билан бирга қол,» дедилар. Сўнг Билолга буюрдилар, у тонг отганда иқомат айтди. Сўнг унга буюрдилар, у қуёш оғганда иқомат айтди ва Зуҳрни ўқидилар. Сўнг унга буюрдилар, у иқомат айтди ва Асрни қуёш оқ ва баланд турганда ўқидилар. Сўнг унга Мағриб (учун) буюрдилар, қуёшнинг чеккаси ботган пайтда (иқомат айтилди). Сўнг унга Ишо (учун) буюрдилар, у шафақ ғойиб бўлганда иқомат айтди. Сўнг эртаси куни унга буюрдилар, у Бомдодни ёриштириб (ўқитди). Сўнг унга Зуҳр (учун) буюрдилар, салқин тушгунича куттирди ва яхшилаб салқинлатди. Сўнг унга Аср (учун) буюрдилар, у иқомат айтди, қуёш эса ўз вақтининг охирида (кечагидан) юқорироқ эди. Сўнг унга буюрдилар, у Мағрибни шафақ ғойиб бўлишидан сал олдингача кечиктирди. Сўнг унга Ишо (учун) буюрдилар, у кечанинг учдан бири ўтганда иқомат айтди. Сўнг: «Намоз вақтлари ҳақида сўраган киши қани?» дедилар. Шунда у киши: «Мен,» деди. Шунда: «Намоз вақтлари шу иккисининг орасидагидир,» дедилар.» Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан ғариб саҳиҳдир. (У) деди: буни Шуъба ҳам Алқама ибн Марсаддан ривоят қилган.