حَدَّثَنَا ابْنُ أَبِي عُمَرَ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، حَدَّثَنَا أَيُّوبُ، عَنْ أَبِي قِلاَبَةَ، عَنْ عَمِّهِ، عَنْ عِمْرَانَ بْنِ حُصَيْنٍ، أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَدَى رَجُلَيْنِ مِنَ الْمُسْلِمِينَ بِرَجُلٍ مِنَ الْمُشْرِكِينَ . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ . وَعَمُّ أَبِي قِلاَبَةَ هُوَ أَبُو الْمُهَلَّبِ وَاسْمُهُ عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ عَمْرٍو وَيُقَالُ مُعَاوِيَةُ بْنُ عَمْرٍو وَأَبُو قِلاَبَةَ اسْمُهُ عَبْدُ اللَّهِ بْنُ زَيْدٍ الْجَرْمِيُّ . وَالْعَمَلُ عَلَى هَذَا عِنْدَ أَكْثَرِ أَهْلِ الْعِلْمِ مِنْ أَصْحَابِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَغَيْرِهِمْ أَنَّ لِلإِمَامِ أَنْ يَمُنَّ عَلَى مَنْ شَاءَ مِنَ الأُسَارَى وَيَقْتُلَ مَنْ شَاءَ مِنْهُمْ وَيَفْدِيَ مَنْ شَاءَ . وَاخْتَارَ بَعْضُ أَهْلِ الْعِلْمِ الْقَتْلَ عَلَى الْفِدَاءِ . وَقَالَ الأَوْزَاعِيُّ بَلَغَنِي أَنَّ هَذِهِ الآيَةَ مَنْسُوخَةٌ قَوْلُهُ تَعَالَى: (فَإِِمَّا مَنًّا بَعْدُ وَإِمَّا فِدَاءً) نَسَخَتْهَا: (وَاقْتُلُوهُمْ حَيْثُ ثَقِفْتُمُوهُمْ ) حَدَّثَنَا بِذَلِكَ هَنَّادٌ حَدَّثَنَا ابْنُ الْمُبَارَكِ عَنِ الأَوْزَاعِيِّ . قَالَ إِسْحَاقُ بْنُ مَنْصُورٍ قُلْتُ لأَحْمَدَ إِذَا أُسِرَ الأَسِيرُ يُقْتَلُ أَوْ يُفَادَى أَحَبُّ إِلَيْكَ قَالَ إِنْ قَدَرُوا أَنْ يُفَادُوا فَلَيْسَ بِهِ بَأْسٌ وَإِنْ قُتِلَ فَمَا أَعْلَمُ بِهِ بَأْسًا . قَالَ إِسْحَاقُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ الإِثْخَانُ أَحَبُّ إِلَىَّ إِلاَّ أَنْ يَكُونَ مَعْرُوفًا فَأَطْمَعُ بِهِ الْكَثِيرَ .
Бизга Ибн Абу Умар ривоят қилди, бизга Суфён ривоят қилди, бизга Айюб, Абу Қилобадан, у ўз амакисидан, у Имрон ибн Ҳусайндан (ривоят қилдики), Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) мусулмонлардан икки кишини мушриклардан бир киши эвазига товон тўлаб (алмаштириб) қутқардилар. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир. Абу Қилобанинг амакиси Абул-Муҳаллабдир, унинг исми Абдурраҳмон ибн Амр, Муовия ибн Амр деб ҳам айтилади. Абу Қилобанинг исми Абдуллаҳ ибн Зайд ал-Жармий. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг саҳобаларидан ва бошқалардан бўлган кўпчилик илм аҳли шу (ҳадис) билан амал қилади: имом асирлардан хоҳлаганига миннат қилиб (қўйиб юбориши), хоҳлаганини ўлдириши ва хоҳлаганидан товон олиши мумкин. Баъзи илм аҳли ўлдиришни товон олишдан афзал кўрган. Авзоий деди: «Менга етишича, бу оят — Аллаҳ таолонинг ‹Кейин ё миннат қилиб (қўйиб юборасизлар) ёки товон (оласизлар)› (Муҳаммад сураси, 4) деган сўзи — ‹Ва уларни қаерда топсангиз, ўлдиринглар› (Бақара сураси, 191) (ояти) билан мансух (бекор) қилинган.» Буни бизга Ҳаннод ривоят қилди, бизга Ибн ал-Муборак, Авзоийдан ривоят қилди. Ишоқ ибн Мансур деди: мен Аҳмадга: «Асир асир олинса, ўлдирилиши ёки товон олиниши сенга кўпроқ ёқадими?» дедим. У: «Агар товон олишга қодир бўлсалар, бунда зарар йўқ; агар ўлдирилса ҳам, мен бунда зарар билмайман,» деди. Ишоқ ибн Иброҳим деди: «(Уларни) батамом енгиш менга кўпроқ ёқади, агар (асир) машҳур (эътиборли) бўлиб, ундан кўп (товон) умид қилсам, бундан мустасно.»