حَدَّثَنَا الْحَسَنُ بْنُ عَلِيٍّ الْخَلاَّلُ، أَخْبَرَنَا بِشْرُ بْنُ عُمَرَ، حَدَّثَنَا مَالِكُ بْنُ أَنَسٍ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، عَنْ مَالِكِ بْنِ أَوْسِ بْنِ الْحَدَثَانِ، قَالَ دَخَلْتُ عَلَى عُمَرَ بْنِ الْخَطَّابِ وَدَخَلَ عَلَيْهِ عُثْمَانُ بْنُ عَفَّانَ وَالزُّبَيْرُ بْنُ الْعَوَّامِ وَعَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ عَوْفٍ وَسَعْدُ بْنُ أَبِي وَقَّاصٍ ثُمَّ جَاءَ عَلِيٌّ وَالْعَبَّاسُ يَخْتَصِمَانِ فَقَالَ عُمَرُ لَهُمْ أَنْشُدُكُمْ بِاللَّهِ الَّذِي بِإِذْنِهِ تَقُومُ السَّمَاءُ وَالأَرْضُ تَعْلَمُونَ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " لاَ نُورَثُ مَا تَرَكْنَاهُ صَدَقَةٌ " . قَالُوا نَعَمْ . قَالَ عُمَرُ فَلَمَّا تُوُفِّيَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ أَبُو بَكْرٍ أَنَا وَلِيُّ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم . فَجِئْتَ أَنْتَ وَهَذَا إِلَى أَبِي بَكْرٍ تَطْلُبُ أَنْتَ مِيرَاثَكَ مِنَ ابْنِ أَخِيكَ وَيَطْلُبُ هَذَا مِيرَاثَ امْرَأَتِهِ مِنْ أَبِيهَا فَقَالَ أَبُو بَكْرٍ إِنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " لاَ نُورَثُ مَا تَرَكْنَاهُ صَدَقَةٌ " . وَاللَّهُ يَعْلَمُ إِنَّهُ لَصَادِقٌ بَارٌّ رَاشِدٌ تَابِعٌ لِلْحَقِّ . قَالَ أَبُو عِيسَى وَفِي الْحَدِيثِ قِصَّةٌ طَوِيلَةٌ . وَهَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ غَرِيبٌ مِنْ حَدِيثِ مَالِكِ بْنِ أَنَسٍ .
Бизга ал-Ҳасан ибн Али ал-Халлол ривоят қилди, у деди: бизга Бишр ибн Умар хабар берди, у деди: бизга Молик ибн Анас ривоят қилди, у Ибн Шиҳобдан, у Молик ибн Авс ибнил-Ҳадасондан (ривоят қилдики), у деди: Мен Умар ибнул-Хаттобнинг олдига кирдим, унинг олдига Усмон ибн Аффон, аз-Зубайр ибнул-Аввом, Абдурраҳмон ибн Авф ва Саъд ибн Абу Ваққос (розияллаҳу анҳум) ҳам кирдилар. Сўнг Али ва ал-Аббос (розияллаҳу анҳумо) бир-бирлари билан тортишиб келдилар. Шунда Умар уларга: «Сизларга осмон ва ер Унинг изни билан қоим турадиган Аллаҳнинг (номи) билан қасам бераманки, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Бизга (пайғамбарларга) мерос қолмайди, биз қолдирган нарса садақадир,» деганларини биласизми?» деди. Улар: «Ҳа,» дедилар. Умар деди: «Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) вафот этганларида, Абу Бакр: «Мен Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг валисиман (вакилиман),» деди. Сўнг сен ва бу (киши) Абу Бакрнинг олдига келдингиз: сен оғангнинг ўғлидан (қолган) меросингни сўрадинг, бу (киши) эса ўз хотинининг меросини отасидан сўради. Шунда Абу Бакр: «Албатта, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Бизга мерос қолмайди, биз қолдирган нарса садақадир,» деганлар,» деди. Аллаҳ биладики, у (Абу Бакр) албатта ростгўй, яхшилик эгаси, тўғри йўлда, ҳаққа эргашувчидир.» Абу Исо (Термизий) деди: Ҳадисда узун бир қисса бор. Бу ҳадис Молик ибн Анаснинг ҳадиси (сифатида) ҳасан саҳиҳ ғарибдир.