حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ إِسْمَاعِيلَ، قَالَ حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ بْنُ أَبِي أُوَيْسٍ، قَالَ حَدَّثَنَا عَبْدُ الْعَزِيزِ بْنُ مُحَمَّدٍ، عَنْ عُبَيْدِ اللَّهِ بْنِ عُمَرَ، عَنْ ثَابِتٍ الْبُنَانِيِّ، عَنْ أَنَسِ بْنِ مَالِكٍ، قَالَ كَانَ رَجُلٌ مِنَ الأَنْصَارِ يَؤُمُّهُمْ فِي مَسْجِدِ قُبَاءَ فَكَانَ كُلَّمَا افْتَتَحَ سُورَةً يَقْرَأُ لَهُمْ فِي الصَّلاَةِ يَقْرَأَ بِهَا افْتَتَحَ بِـ (قُلْ هُوَ اللَّهُ أَحَدٌ ) حَتَّى يَفْرُغَ مِنْهَا ثُمَّ يَقْرَأُ بِسُورَةٍ مَعَهَا وَكَانَ يَصْنَعُ ذَلِكَ فِي كُلِّ رَكْعَةٍ فَكَلَّمَهُ أَصْحَابُهُ فَقَالُوا إِنَّكَ تَقْرَأُ بِهَذِهِ السُّورَةِ ثُمَّ لاَ تَرَى أَنَّهَا تُجْزِيكَ حَتَّى تَقْرَأَ بِسُورَةٍ أُخْرَى فَإِمَّا أَنْ تَقْرَأَ بِهَا وَإِمَّا أَنْ تَدَعَهَا وَتَقْرَأَ بِسُورَةٍ أُخْرَى . قَالَ مَا أَنَا بِتَارِكِهَا إِنْ أَحْبَبْتُمْ أَنْ أَؤُمَّكُمْ بِهَا فَعَلْتُ وَإِنْ كَرِهْتُمْ تَرَكْتُكُمْ . وَكَانُوا يَرَوْنَهُ أَفْضَلَهُمْ وَكَرِهُوا أَنْ يَؤُمَّهُمْ غَيْرُهُ فَلَمَّا أَتَاهُمُ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم أَخْبَرُوهُ الْخَبَرَ فَقَالَ " يَا فُلاَنُ مَا يَمْنَعُكَ مِمَّا يَأْمُرُ بِهِ أَصْحَابُكَ وَمَا يَحْمِلُكَ أَنْ تَقْرَأَ هَذِهِ السُّورَةَ فِي كُلِّ رَكْعَةٍ " . فَقَالَ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنِّي أُحِبُّهَا . فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " إِنَّ حُبَّهَا أَدْخَلَكَ الْجَنَّةَ " . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ غَرِيبٌ صَحِيحٌ مِنْ هَذَا الْوَجْهِ مِنْ حَدِيثِ عُبَيْدِ اللَّهِ بْنِ عُمَرَ عَنْ ثَابِتٍ البُنَانِيُّ وَ قد رَوَى مُبَارَكُ بْنُ فَضَالَةَ عَنْ ثَابِتٍ عَنْ أَنَسٍ، أَنَّ رَجُلاً، قَالَ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنِّي أُحِبُّ هَذِهِ السُّورَةَْ (قُلْ هُوَ اللَّهُ أَحَدٌ ) فَقَالَ " إِنَّ حُبَّكَ إِيَّاهَا يُدْخِلُكَ الْجَنَّةَ " . حَدَّثَنَا بِذَلِكَ أَبُو دَاوُدَ سُلَيْمَانُ بْنُ الأَشْعَثِ قَالَ حَدَّثَنَا أَبُو الْوَلِيدِ قَالَ حَدَّثَنَا مُبَارَكُ بْنُ فَضَالَةَ بِهَذَا .
Бизга Муҳаммад ибн Исмоил ривоят қилиб деди: бизга Исмоил ибн Абу Увайс ривоят қилиб деди: бизга Абдулазиз ибн Муҳаммад ривоят қилди, у Убайдуллаҳ ибн Умардан, у Собит ал-Бунонийдан, у Анас ибн Моликдан (ривоят қилдики), у деди: Ансорлардан бир киши Қубо масжидида уларга имом бўлиб турарди. У намозда уларга ўқиш учун қайси сура билан бошламасин, (аввал) «Қул ҳуваллооҳу аҳад» билан бошлар, уни тугатгунча ўқир, сўнг у билан бирга (бошқа) бир сурани ўқирди. У буни ҳар бир ракъатда қиларди. Шунда унинг ҳамроҳлари унга: «Сен бу сурани ўқийсан, сўнг у (ўзи) сенга кифоя қилади деб ўйламай, бошқа бир сурани ҳам ўқийсан. Ё уни (ёлғиз) ўқигин, ёки уни қўйиб, бошқа бир сурани ўқигин,» дедилар. У: «Мен уни тарк этмайман. Агар мен сизларга у билан имомлик қилишимни хоҳласангиз, қилдим; агар ёқтирмасангиз, сизларни тарк этаман,» деди. Улар уни ўзларининг энг афзаллари деб билар, ундан ўзга бировнинг имомлик қилишини ёқтирмас эдилар. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) уларнинг олдиларига келганларида, унга бу хабарни айтдилар. Шунда (Набий): «Эй фалончи, ҳамроҳларинг буюрган нарсадан сени нима тўсаётир ва бу сурани ҳар ракъатда ўқишингга сени нима ундаётир?» дедилар. У: «Эй Расулуллаҳ, мен уни севаман,» деди. Шунда Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Албатта, уни севишинг сени жаннатга киритди,» дедилар. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис шу йўлдан, Убайдуллаҳ ибн Умарнинг Собит ал-Бунонийдан (қилган ривояти) жиҳатидан ҳасан ғариб саҳиҳдир. Муборак ибн Фазола ҳам Собитдан, у Анасдан ривоят қилган: бир киши: «Эй Расулуллаҳ, мен бу «Қул ҳуваллооҳу аҳад» сурасини севаман,» деди. Шунда (Набий): «Албатта, сенинг уни севишинг сени жаннатга киритади,» дедилар. Бизга буни Абу Довуд Сулаймон ибн ал-Ашъас ривоят қилиб деди: бизга Абул-Валиддеди: бизга Муборак ибн Фазола шуни ривоят қилди.