حَدَّثَنَا ابْنُ أَبِي عُمَرَ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ بْنُ عُيَيْنَةَ، عَنْ عَمْرِو بْنِ دِينَارٍ، عَنْ طَاوُسٍ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، قَالَ تَلَقَّى عِيسَى حُجَّتَهُ وَلَقَّاهُ اللَّهُ فِي قَوْلِهِِ : ( وَإِذْ قَالَ اللَّهُ يَا عِيسَى ابْنَ مَرْيَمَ أَأَنْتَ قُلْتَ لِلنَّاسِ اتَّخِذُونِي وَأُمِّيَ إِلَهَيْنِ مِنْ دُونِ اللَّهِ ) قَالَ أَبُو هُرَيْرَةَ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَلَقَّاهُ اللَّهُ : ( سُبْحَانَكَ مَا يَكُونُ لِي أَنْ أَقُولَ مَا لَيْسَ لِي بِحَقٍّ ) الآيَةَ كُلَّهَا . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ .
Бизга Ибн Аби Умар ривоят қилди, у деди: бизга Суфён ибн Уяйна ривоят қилди, Амр ибн Динордан, у Товусдан, у Абу Ҳурайрадан (ривоят қилдики), у деди: «Исо ўз ҳужжатини (жавобини) топиб олди ва Аллаҳ уни Унинг (Аллаҳнинг) шу сўзида ўргатди: «Аллаҳ: «Эй Исо ибн Марям, сен одамларга: «Аллаҳдан ўзга мени ва онамни икки илоҳ тутинглар,» деб айтдингми?» деган пайтни (эсланг)» (Моида сураси, 116).» Абу Ҳурайра Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан (ривоят қилиб): «Шунда Аллаҳ унга ўргатди: «Сен поксан! Мен учун ҳаққим бўлмаган нарсани айтиш (дуруст) эмас...» (Моида сураси, 116) — тўла оятни (ўргатди),» деди. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир.